Moje čudo
Moj najveći izazov je kada sam rodila devojčicu tešku 600g u 25gh u Valjevu. Pedijatar mi je saopštio posle porođaja da je suviše rano i da će pustiti da se ugasi. Posle tri sata dolazi kod mene i govori: “Majko ovo dete me gleda i samo što ne kaže vidiš da sam živa šta čekaš vodi me. Samo da preživi do Beograda.” Tada se u meni rodila nada, i ako svesna svega, posledica po nju, samo da ona meni preživi a majka će sve da prihvati. Treći dan kada smo otišli saopštili su nam da je počelo krvarenje na mozgu, krenula sepsa i anemija… Tugo moja, živote moj raspala sam se u trenutku. Bože kako će ona sa 600g sve to da preživi, a ja, ja ne mogu da joj pomognem, jer ovo je njena borba od nje sve zavisi, ja mogu da grlim onu kocku, da je milujem i da se molim. Da mi je neko rekao da toliko suza postoji u nekom čoveku ne bih verovala… A noć, pušta noć kad dođe kada se čuje samo otkucaj srca i praznina u dusi… Polako ona je gurala, borila se. Sa 1100g je operisala okice i posle toga sam je prvi put uzela u ruke, mogla je samostalno da diše. Kada je stavim na grudi sve prolazi, dobro smo i ona i ja, a kada je uzmu posle dva sata opet neka tuga u grudima opet prazne ruke… i tako dugih 5 meseci, a verujte mi dolazila sam u iskušenje da je ukradem i da se negde u ćošku skupimo i da sve nestane da ostanemo samo ona i ja. Posle je operisala herniju i nakon toga je izašla sa 2200 sa povišenim mišićnim tonusom kao dijagnozom. Bile smo u banji, svaki dan smo vežbale, učile, razvijale se i uspele. Moja Teodora više nema dijagnozu, stigla je svoj uzrast. Sada sa 13 meseci puzi, ustaje i zove me MAMA. Ona je moje čudo, moj junak i život moj jer bez nje ne znam šta bi… Sada možemo sve!
Ivana Milovanović
Kad shvatiš da si roditelj
29. Oktobar, Institut za neonantologiju, osam dana nakon porđaja, posle razgovora sa doktorom o problemima sa kojima se moje trojke bore jer su prerano došle na svet u 30-oj nedelji kao nedonoščad, ulazim u prostoriju prepunu inkubatora u kojima se nalaze majušne bebe. Moje tri su smeštene u uglu, u tri inkubatora jedan pored drugog. Polako prilazim i pružam obe ruke kroz otvore dva inkubatora a suprug prilazi trećem. Prstima milujem malene ručice prepune igala i cevčica. Bebe otvaraju oči, gledaju me radoznalim pogledom, i u istom trenutuku hvataju i stiskaju za moje kažiprste, kao da hoće da stave do znanja da su me prepoznale. Njihov dodir izaziva buru osećanja u meni, smejem se i plačem u isto vreme, preplavljuju me ogromna količina ljubavi i svet prestaje da postoji. Postoji samo taj momenat, neopisiv i neprocenjiv, kada shvatiš da si na svet doneo tri predivna bića, da si odgovoran za njihove živote i da si RODITELJ.
Tanja Ivković Jovanović
Dan kada je Alisa učinila svet čudesnim
Nisam od onih mama koje su se zaljubile u svoje dete na prvi pogled, čim su ga ugledale. Nije mi lako da to priznam, ali je pošteno napisati istinu. Strahovi, neizvesnost, borbe su učinili svoje… U trenutku rođenjenja nisam znala da prepoznam radost. Grizla me je savest…Ljuljala sam svoje dete, čuvala ga, i plakala. Sad znam šte je to zapravo bilo, nešto sa čim se mnogožene susreću nakon porođaja, ali ovo nije priča o tome. Ovo je priča o jednoj Alisi, koja je dozvolila svojoj mami da uđee u njen čudesan svet, iako ta mama nije bila savršena. Tu, u tom čudesnom svetu staze su bile vijugave ali prepune cveća… Šta god da dodirenem, osetim nju, moju Alisu… Sve što vidim ima boju njenuh očiju. .. Trava miriše na njenu kožu, nežna je i meka poput paperja… Ponekad zastanem i nisam sigurna kuda bi dalje trebalo ići…Ali tada me ona uhvati za ruku i jednostavno povede…Verujem joj…Verujem u sve što radi, misli i kaže. I kad ćuti, ja je čujem…Ponekad se zapitam, ko tu koga uči životu, ona mene ili ja nju. Ona demantuje svaku ružnu misao, udara pečat na osmeh i potpisuje lepu reč… I govori da ne postoje momenti kao takvi, već da je život taj naš momenat, i sad znam koliko vredi… Hvala joj na tome. Hvala joj što me je izabrala, naučila, vodila, razumela, volela i što to još uvek čini. Jednostavno mi je pokazala gde se sreća nalazi, i ako bi trebalo da izaberem neki najlepši momenat, neka to bude taj… Dan kada je Alisa učinila svet čudesnim…
Maja Karić
Moja porodica
Majka sam troje dece, tako divnih u svojoj različitosti. Izazovi ? Mnoge sam odbacila kao takve. Kad će nešto progovoriti i kako će? Kad će prohodati, skinuti pelene, kakvi će biti u školi? Ne zanemarujem te stavke, svakako. Ali ono što mi je zaista važno, je kakvi će ljudi postati, u društvu u kojem se ljudskost više ne ceni mnogo. Želim da ih naučim da njihova srca kucaju ne samo za njih same, već i za druge. Ne mogu im dati svet na dlanu, niti krila da polete, ni Ali Babinu pećinu punu blaga. Mogu im pružiti maštu, zagrljaj, ljubav i porodicu koja će im biti jedina sigurnost u životu i jedina stvar koja će uvek biti zaista njihova. I to je moj najveći izazov, kako sačuvati njihovu čistu, dečiju dušu i kako im nikad ne pokvariti osmeh, čak i kad im bude teško. Nadam se da ću pobediti u ovom izazovu, i sebe i svet, i da ću porodicu uvek zvati MOJOM.
Marija Cvetković Ivanović
Roditeljstvo je lakše uz podršku
Roditeljstvo je lakše uz podršku svih onih toplih i dragih ljudi koji su pored mene, daleko od mene, mog supruga, mojih prijatelja, svih naših lekara, babica, čak i onih žena koje verovatno nikada neću upoznati ali čiji glas donosi snagu i uliva samopouzdanje: “ Halo, kako vam možemo pomoći ?”
Ovo je prilika da im se zahvalim. Hvala vam na velikim stvarima, ali i na onim najsitnijim koje ste učinili za mene, za nas. Želim da znate da sam i njih videla, i zato vam hvala na maramici, ručku, pismu, cveću, pozivu, poruci, nađenom telefonu, osmehu, zagrljaju, skupljenim igračkama, šaputanju, hodanju na prstima, savetu, tišini, pesmi, stisku ruke, izigravanju šofera, analizi rezultata, davanju dijagnoza, grdnji, opomeni…. Hvala vam što me volite kad sam najbolja i kad sam najgora.
Unapred hvala svim vaspitačima, učiteljima, nastavnicima, profesorima, logopedima, znam da ćete mi pomoći da otklonim sve prepreke, nedoumice i probleme na koje budemo nailazili.
Hvala i svim onim „ nevidljivim“ ljudima koji se trude da naše škole, bolnice, vrtići, biblioteke, dobiju sve ono što će kasnije služiti svoj deci, ne samo mojoj. Hvala im na inovacijama, zalaganjima, velikom trudu, radu i borbi sa vetrenjačama. Hvala na humanosti koju sam i lično osetila.
Nije teško biti roditelj uz armiju ljudi koja ti nikad neće dozvoliti da budeš sam na tom putu.
„ Živimo u maloj kući, ali njeni prozori gledaju na ogromni svet. “
Marija Cvetković Ivanović
Odrastanje uz osmeh na licu
Još mi je u sećanju ruka moje majke kako me sa ponosom vodi kroz život, osmeh moga oca koji me prati na svakom koraku. Topli pogled bake i deke koji me miluje i govori da sam savršena takva kakva jesam sa svim svojim vrlinama i manama koji svaki čovek poseduje. Sada sam majka i trudim se da moja topla ruka miluje moju decu, da ih volim takve kakve jesu i da ih naučim da ih upravo te vrline i mane koje nose u sebi čine jedinstvenim i posebnim osobama. Pokušavam da ih sakrijem od surovih stereotipa koje nam je svet nametnuo i da im pokažem da ne cene ljude po tome ko koliko ima, već po tome ko koliko daje… toplih pogleda, zagrljaja , osmeha… Možda će neko reći da živim u bajci i da to nije realnost, ali u takvoj bajci sam ja odrasla i tu bajku učinili su stvarnim moji roditelji, bake, deke….
Ostvariću i ja tu bajku da moja deca mogu da žive ne u savršenom već u malo lepšem svetu nego što je ovaj sada pa da i oni odrastaju sa osmehom na licu i da kroz zivot koračaju kao jaki i duhom snažni ljudi.
Jelena Davidović
Za nove priče i nove zadatke pratite ROSA – Fejsbuk.