Stav predstavlja relativno trajan odnos prema nečemu, odnosno protiv nečega. Formira se kroz iskustvo, a oblikuje percepciju, mišljenje i opažanje. Vaspitni stavovi odnose se na vrstu pristupa koji roditelj razvija prema detetu, prema njegovom razvoju, odrastanju, socijalizaciji, pa i formiranju sopstvenih stavova deteta o sebi i svetu oko sebe. Na osnovu vaspitnih stavova formira se vaspitni stil (o vaspitnim stilovima detaljnije pročitajte ovde), i obrnuto – posmatrajući roditeljski vaspitni stil možemo donositi zaključke o njihovim vaspitnim stavovima. U ovom tekstu ćemo se fokusirati na stavove koji se negativno odražavaju na vaspitni stil pa tako i na sam razvoj deteta.
Prestrogi roditelji
Ovaj tip roditelja zahteva da se dete bespogovorno prilagođava njegovim krutim pravilima i ne postoji tolerancija ni za bezazlene dečije nestašluke. Uzroci ovih vaspitnih stavova leže najčešće u nezadovoljstvu sopstvenim životom i postignućem, neostvarenosti u različitim domenima, održavanju vaspitnih stavova kakve su negovali njihovi roditelji. Odnosi u ovakvoj porodici su obojeni nepoverenjem, konflikti i pridike (,,držanje predavanja’’) su svakodnevna pojava, a deca žive u stalnom strahu od kritike i kazne.
Prebrižni roditelji
Prebrižni roditelji su skloni tome da prenaglašavaju svoju roditeljsku ulogu i često zanemaruju sve ostale aspekte svog života. Stalno su zabrinuti i zaštitnički nastrojeni prema detetu koje doživljavaju kao bespomoćno i nesposobno, bez uvida u dugoročne posledice takvog stava. Dete živi ,,pod staklenim zvonom’’ – nema kućnih obaveza, roditelji uče zajedno sa detetom i u starijim razredima, rešavaju mu zadatke, pišu sastave. Ako dobije lošu ocenu roditelji zauzimaju stav da je kriv nastavnik; ako dođe do nekog konflikta sa vršnjacima zauzimaju stav da njihovo dete nikad nije krivo. Dete postaje previše oprezno, plašljivo, nesamostalno i nesigurno u svoje mogućnosti.
Popustljivi roditelji
Ovakvi roditelji, uz različita opravdanja i izgovore, daju detetu slobodu da radi šta želi i dobije sve što hoće. Uzrok ovakvog vaspitnog stava je često uverenje ,,ne želim da gnjavim svoje dete kao što su mene moji roditelji gnjavili’’. U ovakvoj atmosferi, dete ide sve dalje i dalje sa svojim nestašlucima kako bi testiralo roditeljske granice. Razvija se u razmaženu i egocentričnu osobu, sklonu agresivnim reakcijama kada dođe u situaciju da ne može da dobije ono što želi. Sa polaskom u školu dolazi do izražene frustracije usled zahtevane discipline i obaveza. U adolescenciji, često dolazi do zamene uloga pa ovakvo dete ,,vaspitava roditelje’’ prema svojim potrebama.
Nezainteresovani roditelji
Nezainteresovani roditelji dete doživljavaju kao teret, a komunikacija je svedena na minimum. Nedostatak ljubavi, topline i brige dete jako teško doživljava što dovodi do dugoročnih psihofizičkih posledica. Dete je, zapravo, zapostavljeno pa razvija nepoverenje i u sebe i u svet oko sebe. Na različite društveno neprihvatljive oblike ponašanja pokušava da na sebe skrene pažnju koja mu bazično nedostaje, kako vršnjaka i okoline, tako i roditelja. Iako je u tim slučajevima pažnja negativna i svodi se na kažnjavanje, dete doživljava da je na neki način bitno. Nekanalisana agresija je zapravo jedini način na koji dete hladnih, nezainteresovanih roditelja zna da pokaže svoju glad za ljubavlju.
Nedosledni roditelji
Ovi roditelji ne mogu da se usaglase u vezi sa načinom vaspitanja deteta. Na primer, majka detetu ne dozvoljava da više sati dnevno gleda u telefon, dok otac, kada je sam sa detetom, to dozvoljava; majka neguje stav da je potrebno da dete uradi domaći zadatak i nauči sve sto je potrebno za sutrašnji dan čim dođe iz škole, dok mu otac dozvoljava da prvo odgleda crtani, odigra igricu, pa domaći uradi tek pred spavanje, ako stigne. Ukoliko se roditelji ne usaglase, dete će biti zbunjeno, neće znati šta sme, a šta ne sme, i uvek će razvijati veći stepen bliskosti sa popustljivijim roditeljem. Popustljivost će izjednačavati sa ljubavlju, a postavljanje granica sa nedostatkom iste.
Prezaposleni roditelji
Prezaposleni roditelji nikada nemaju vremena da se posvete detetu zbog svoje karijere. Retko provode kvalitetno zajedničko vreme sa detetom, i uvek su u žurbi. Kada dođu s posla umorni i nervozni, neki detetov sitan nestašluk može biti okidač za prestrogu kaznu, ili, s druge strane, mogu mu dopustiti nešto što je inače zabranjeno jer ,,nemaju ni vremena ni snage da se raspravljaju’’. Kako bi se iskupili, dete obasipaju poklonima i novcem. Dete postaje površno, suštinski neispunjeno i nesigurno, stalno se preispitujući da li je voljeno. Takođe, i deca prezaposlenih roditelja, mogu na različite neadekvatne načine početi da privlače roditeljsku pažnju.
Preambiciozni roditelji
Ovaj tip roditelja je sklon tome da brojnim vannastavnim aktivnostima opterećuje i guši dete, sa ciljem da dete bude ,,dete za primer’’ kome će se drugi diviti. Različitim zahtevima koji često nisu u skladu sa detetovim željama, mogućnostima i sposobnostima ovi roditelji teže da ostvaruju svoje neostvarene ambicije. Imaju izraženu crtu neproduktivnog perfekcionizma koju prenose i na dete. Dete postaje nesigurno i počinje da sumnja u vlastite sposobnosti i potencijale kada ne uspe da zadovolji roditeljske kriterijume, što je često praćeno oštrim kritikama i izazivanjem osećaja krivice kod deteta.
Neurotični roditelji
Neurotični roditelji imaju teškoće u kontrolisanju svojih emocija pred decom, naročito besa, napetosti i nervoze. Okidač za burne reakcije može biti dečiji nestašluk, ali i nagomilani stres koji se, bezrazložno, ispolji ka detetu. Ovakve roditelje sve jako lako ,,izbaci iz takta’’, a dete to doživljava kao njihovu patnju i oseća se krivim. U takvoj atmosferi, i samo dete raste u nervoznu, eksplozivnu osobu.
Najčešći oblici neprilagođenog ponašanja koji proističu iz disfunkcionalnih vaspitnih stavova jesu agresivno i prkosno ponašanje, lenjost, ljubomora, razmaženost, laganje, ali ne treba zanemariti ni ponašanja koja su manje upadljiva – zastrašenost, zatvorenost, povučenost, nesigurnost, anksioznost. Da bi se dete razvijalo u pravcu zrele ličnosti, potrebno je da bude ispunjena njegova bazična potreba za ljubavlju, bliskošću i sigurnošću, kao i za razvojem samokontrole. To znači da je neophodno da porodica, kao primarni faktor socijalizacije, obavlja svoju vaspitnu ulogu na adekvatan način.
Autor: Mr Anđela Zlatković, dipl.defektolog-specijalni pedagog
Izvor: www.vaspsiholog.com