DIVNO: Iz dnevnika jednog oca – Osmeh kao lek

Priznajem, na početku nije bilo lako.

Samopouzdanje koje smo u teoriji supruga i ja imali, kod mene je barem, brzo nestalo.

Nisam se baš busao u grudi, ali smatrao sam se dobro potkovanim da budem dobar tata već na startu, i da ću odlično, onako štreberski da odgovorim izazovima.

Sestra mlađa 12 godina mi je poslužila kao reper. Čuvao sam je, hranio, presvlačio, s ponosom kažem i naučio da hoda. Javne pohvale u školici za trudnice u Domu zdravlja Kragujevac (koja je sjajna stvar inače) samo su mi pothranile ego. Lutkom sam baratao kao profesionalac, kupanje, povijanje, pravilno držanje…

Ipak, ključna reč u ovom kontekstu je – lutka.

Držanje malog deteta, naročito svog, predstavlja poseban zadatak, svaki će vam otac reći. Ručerdom poput lopate pokušavati da nežno prigrliš jednu mesnatu lopticu nije nimalo lako. Nezgrapnost i neusklađenost kao početni problemi umnogome su mi otežavali ‘rukovanje’ detetom. Hranjenje flašicom, uspavljivanje i prepovijanje, a naročito kupanje, sve te veštine kojima sam se hvalio, nestale su.

Na žalost, uputstvo za rukovanje, za razliku od one lutke iz školice, Magdalena nije imala.

Posao je bio mukotrpan. Ne stidim se reći da mi je čuvanje deteta, naročito u prvim mesecima, izgledalo kao rudarski posao, kao druga smena. Vrativši se iz kancelarije, svakodnevno sam pokušavao da se nađem pri ruci (brižnoj mi) supruzi, da izađem iz čaure onog ‘balkanskog tate’, da budem tu. Uvek.

Jedna stvar koja me je najviše morila je nespavanje. Bilo je moj najveći neprijatelj.

Pre svega, ono nespavanje koje je u prvim danima izazvalo uzbuđenje, zbog kojeg bih satima bio u stanju da sedim pored kreveca i gledam u to ‘čudo’. A nakon toga i ono nespavanje uslovljeno brigom, buđenje na svakih 15 minuta uz najmanji detinji uzdah ili okret na drugu stranu. Došlo je potom i ono najgore nespavanje. Ono kada niko ne spava, a neko od nas se dere i urla na sav glas.

Ne, nisam to bio ja.

Zubića dva su nikla u trećem mesecu, od godinu dana i malo jače imamo komplet zuba predviđen za taj period. Grčeve nisu ublažavali oni grejači za stomačić, ljuljanje je jedino pomagalo.

Činilo se mukama nikad kraja. A onda, iznenada se desi ovo.

Prvi osmeh. Nagrada. Motiv. Merilo uspeha.

Nagrada koja udara u kolena, izbija dah, ubrzava disanje, puni srce neobjašnjivom radošću. Motiv koji te tera da daješ još više, da se trudiš da taj osmeh zauvek ostane na licu. Merilo uspeha kao jedini parametar po kome ću oceniti da li sam uspeo u nameri da budem što bolji otac.

Sudeći po poslednjem osmehu koji sam usnimio tek pre nekoliko dana, usudio bih se reći da mi za sada ide dobro. I da uspevam…