Jedan od blogova koje redovno pratimo je blog “Dnevnik jednog oca” koji piše tata Miloš svojoj ćerkici. Ovaj blog smo vam već predstavili u postu “Osmeh kao lek“ a sada vam prenosimo još jedan divan tekst pun ljubavi. Uživajte!
|
Magdalena je rano počela da brblja. Od roditelja ‘jezičara’, dva svršena studenta Filološko umetničkog fakulteta Kragujevac, rekoše nam babe, drugo se nije ni moglo očekivati. Kada je počela da povezuje i sklapa asocijacije, bila je, priznajem, izložena pritisku. Mom pritisku. Zašto? Očevi će razumeti zašto. Prve razgovetne reči, naravno, došle su nasumično. Ipak, nikako ne i spontano, jer sam svojim papagajskim ponavljanjem ćerki pokušavao da nametnem asocijaciju rečiTATA, da preteknem Mamu, i naravno nisam uspeo. Koliko god me to bolelo da priznam, prva Magdalenina reč je bila upravo ta koju verovatno 99 procenata dece izgovori kao prvu –MAMA. Kao filolozi, moja supruga i ja (više ja) imali smo neodoljivu potrebu da racionalizujemo dilemu, da dokučimo zbog čega je upravo ta reč primarna. U ime svih očeva ovoga sveta, uz ratnički poklič, ne pristajem da budem(o) diskriminisan(i)! Ne pristajem na racionalizaciju kroz bližu i tešnju vezu majke i deteta. Stvar je, znajte, fonetske prirode! Glasovi M i T spadaju u konsonante, neću da davim, M kao usneni glas iliti labijalni je lakši za izgovor u odnosu na T, koji je dentalni, tačnije zubni. Ne pokušavajte majke, ne slušam vas. To je pravo objašnjenje. Ipak, da se vratim na suštinu ovog posta. Na esenciju. Tri, odnosno dve najlepše reči koje kao roditelj u životu možete čuti su Tata (dobro i Mama) volim te. U mom slučaju je to bilo, da budem precizniji – Tata, voji’te! Kada je Magdalena kognitivno uspela da takve tri, tačnije dve, reči spoji u smislenu celinu, život je dobio novi smisao. Otvorila se nova dimenzija, portal u novi svet je postao prohodan. Naravno, sa te tri reči došle su i nove tri, pre svega NEĆU, SAMA, JOŠ, ali da ne kvarim emociju, o tome drugi put. Ove tri reči, čija snaga ostaje nedokučiva još od postanka govora i reči, još od vremena kada se značenje reči klesalo, ne pisalo, ili kao sada – kucalo, te reči ostaju urezane zanavek i iznova teraju osmeh na lice. Te reči, svakako, nose i veliku odgovornost, primoravaju da se za njih svakodnevno borite, da ih zaslužite… |
Izvor: dnevnikjednogoca.wordpress.com.
| O autoru: Miloš Marković je rođen 15.12.1982. godine u Kragujevcu, gde i dalje živi sa suprugom Majom i ćerkom Magdalenom, zbog koje i piše blog dnevnikjednogoca.wordpress.comu formi dnevnika u nadi da će njegova ćerka jednog dana poželeti da ga pročita. Možete ga pratiti i na tviteru @MiloseMarkovicu |