Dojenje je sasvim prirodna stvar ali, ako ste sramežljiva osoba, dojenje na javnom mestu može da postane malo problematično. Pročitajte kako je mama Nataša sebe ubedila da je u dojenju moguće uživati u svako vreme i na svakom mestu.
|
Ja sam brže bolje zafrljačila netaknuti sladoled u prvu kantu i potrčala koliko me noge nose pravac kući: nervozno sam cupkala i proklinjala najduže crveno svetlo na svetu, manevrisala kolicima među parkiranim automobilima sve vreme se izvinjavajući bebani što ne može u tom trenutku da klopa i tešeći je da uskoro stižemo kući.
Bila sam veoma nesigurna mama-početnica: bilo me je sramota da dojim dete pred prolaznicima, i imala sam konstantnu napetost u mišićima ruku i vrata tokom dojenja ne uspevajući da se jednostavno – opustim. Dodatno me je opterećivalo to što su me ljudi pored kojih sam trčala maraton gurajući kolica pratili pogledom pitajući se što ta beba tako neutešno plače…
Da li zaista moram da je dojim samo kod kuće kada je vreme fantastično, a ja volim da se «smucam»? Ona svakako ne ume da odloži svoju glad za malo kasnije jer se njena mama stidi i zazire od reakcija ljudi i nju uopšte ne zanima da li drugima smeta što se ona dernja na sav glas. Sa druge strane ritam njenih obroka je neuhvatljiv! Kada joj je nešto potrebno ona mi to jasno (& glasno) da do znanja i zahteva instant zadovoljenje svoje potrebe! I u tome je dosledna!
Dojenje je čarobno. Tako mala beba ume da oseti maminu dojku i pronađe je pospana ne otvarajući okice, kao i u mrklom mraku. Nanjuši je, otvori ustašca i halapljivo je brzinom munje čvrsto uhvati usnama, da bude sigurna da neće negde da joj zbriše. Nešto kasnije sam odlučila da se odvažim i dojim bebu napolju ukoliko bude potrebno ubeđujući sebe da ne treba da nam uskraćujem izlaske napolje i uživanje u prirodi, niti izlažem nedužne prolaznike decibelima od kojih uši bride. Zadesio nas je sličan scenario: probudila se & mnoooogo je gladna. Smestila sam nas na improvizovanu klupu pod drvetom sa raskošnom krošnjom i stidljivo joj ponudila siku. Vetar je duvao u naletima. Sve vreme sam – naravno – pazila da imaginarni prolaznici ne vide moju famoznu «big boobie», i uporno sam prekrivala pelenom ono malo što je virilo iza bebine – u siku zagnjurene – glavice. Pelena-zaštitnica je lepršala na jakom vetru, a ja pomahnitalo mlatila rukama pokušavajući da je obuzdam. Konačno ju je vetar istrgao iz moje ruke i zafrljačio ka nekoj ljuljašci gde je ostala da visi – daleko od mog domašaja. Bez rezervne pelene-skrivalice pri ruci, htela-ne-htela sam se pomirila sa novonastalom situacijom da će ti prolaznici veličine prosečnog Štrumfa (toliko je najbliži bio udaljen od nas) videti 3% moje obnažene boobie. Heh. Bebana je odahnula jer je uznemirena majka prestala da se vrpolji i izvodi besne gliste te je ona konačno mogla opušteno da ručka. Taj prizor moje spokojne bebe koja zatvorenih okica i sa lepršavim osmehom na usnama siki u hladovini me je osvojio i oslobodio: bilo mi je dosta snebivanja i stida, i misli koje su nepotrebno komplikovale jednostavnu situaciju. Počela sam da uživam u svojoj divnoj bebi i povezujućem činu dojenja – čak i napolju! 😉
Dojenje je čarobno. Tako mala beba ume da oseti maminu dojku i pronađe je pospana ne otvarajući okice, kao i u mrklom mraku. Nanjuši je, otvori ustašca i halapljivo je brzinom munje čvrsto uhvati usnama, da bude sigurna da neće negde da joj zbriše. Dok se hrani tom uvek svežom hranom fantasticnog ukusa i idealne toplote ona se na neodoljiv način povezuje sa majkom. Kada malo poraste, dok siki na jednoj dojci rukicom nežno dodiruje drugu (mada to nekada liči na štelovanje radio stanice na starim radio prijemnicima ;)). Dojenje je – sem savršene klope – i bliskost, uteha, igra, uspavljivanje, maženje, sigurnost.
Ukoliko sam ja opuštena i ponašam se kao da je dojenje bebe potpuno prirodan čin – što svakako jeste – i drugima će biti lakše u takvoj situaciji: i oni će to prihvatati kao prirodno i moćiće čak ubrzo da uživaju u tom predivnom prizoru!
Ukoliko vam je ipak donekle neprijatno da dojite svoje čedo u javnosti, možete da koristite garderobu koja veoma malo otkriva ili – još bolje – maramu za nošenje bebe (preporučujemo Hug Bug maramu) koja omogućava diskretno dojenje čak i dok je mama u pokretu. Tako možete da budete aktivne, da i vi i vaša beba uživate na suncu i svežem vazduhu (ili obavljati kupovinu), a oni oko vas često neće ni znati da je vreme ručku ;).
Uživajte, pa će uživati i drugi oko vas!
Nataša, Bubicina mama
|
Moja malecka stara mesec i po dana je konačno zaspala. Divan je prolećni dan. Nedišući sam je polako spuštala u kolica željna da izađemo napolje. Meškoljila se negodujući što je premeštam, ali je ipak nastavila da spava – huh! Posle desetak minuta smo se dokopale šetalista pored reke i kupila sam svoj omiljeni sladoled. Taman sam krenula da zagrizem tu ukusnu krckavu čokoladu prošaranu svežim pečenim bademima kad se malecka oglasila: budnaaa saaam! I mnogooo sam gladnaaaaa! I hoću da jedem saaaaaaaaaaaad!
Drage mame, shvatila sam da ako se ja stidim, snebivam, pokrivam svoju dojku i bebu – i drugima će biti neprijatno u mom prisustvu, sklanjaće pogled, neće znati gde da gledaju, ili će se nemušto praviti da se ništa ne dešava pred njima ulažući sav napor da im pogled ne skrene ka meni i bebi – da ne ispadne da «bulje».Da li ste se i vi snebivali u dojenju na javnom mestu? Koje je vaše rešenje za ovakav „obrok van kuće“?