Realnost je takva da ako ja ne brinem o sebi na način koji zaslužujem, ne mogu da brinem ni o kom drugom. To je velika istina.
Rešena da sebi ne dozvolim potpuno sagorevanje, donela sam 10 odluka koje su tiču mog blagostanja i služe mi kao podsetnik kada posustanem.
Moj cilj je da mi baterije budu napunjene, kako bih bila spremna za koji god izazov majčinstvo ili život bace pred mene.
Svaki dan ću odvojiti pet minuta SAMO ZA SEBE
I neću osećati krivicu, niti grižu savesti za mojih pet minuta.
Mi, mame, umemo da budemo blesave – da se tako izrazim. Ali zaista! Pazite, zar nismo stalno u nekom „treba da” koloseku? Te treba da budem što prisutnija, treba da isplaniram više aktivnosti, treba više da se posvetim, treba da budem kreativnija sa decom, treba da ovo, treba da ono… Ah! Da ti se zavrti u glavi od silnog treba da-nja. Na kraju rezultat… ništa! Jer smo iscrpljene!
Ove godine svečano sada i ovde, da imam crno na belo, dajem sebi dozvolu da iskoristim svojih pet minuta, čitaj par sati za sebe, jer moram da budem pri sebi. Neću da se osećam loše i tužno, jer sam loše i tužna – ne dolazi u obzir.
Imaću samo MOJIH pet minuta
Organizovaću svoje vreme
Primetila sam da su mi dani uvek bolji kada ustanem pre dece. Tada popijem kafu na miru, ćutim i razmišljam, pripremam se za dan. Ne moram ništa ni da radim u to vreme, mogu samo da sedim i uživam u tišini.
To ću uvesti u rutinu, makar to bilo samo 15 minuta pre nego što deca ustanu. Dakle, 15 minuta i jutarnja kafa onako kako meni prija.
Po isteku tih 15 minuta, taman kako popijem kafu, kreće “mama alarm” i ja se presvlačim u mamu.
U ime svojih novih odluka, donosim i tu da ću uvek da prihvatim pomoć kada primetim da se rastežem na sve strane.
Prihvatiću pomoć kad god mogu
Ne mogu da vam opišem koliko ja ne znam da potražim pomoć kada mi treba. Sve mislim, mogu ja sve to sama, ali to radim samo sebi na štetu. Od tog silnog „mogu ja sve to sama” dobijem jednu izmorenu ljušturu same sebe.
Biću ljubazna prema sebi
Znate šta najviše mrzim? Ne volim kada uhvatim sebe kako šaram kroz Instagram i gledam sve te super izvežbane mame, uvek obučene tip top, kose sređene i sve 5. A ja… ja tada mislim da nisam dovoljno sređena, da nisam dovoljno skockana. To više da radim neću. Potpuno smetnem s uma da su to Instagram karijere, da one imaju fotografe i ko zna kakve ekipe iza sebe.
Sve te društvene mreže nas udaljavaju, ma koliko nas povezivale. Sve nas dovedu do toga da pomislimo da ne putujemo dovoljno ili nas podsećaju na bankovni račun koji prosto ne može da se rastegne do svih tih planina i morskih destinacija. Zato ove godine obećavam sebi da se neću kinjiti jer ne mogu da stignem sve te slike i lepote i internet ideale, kao i to da ću manje biti na mreži.
Čitaću knjigu mesečno
Negovaću svoj um
Čitaću knjigu mesečno. Tačka. Obožavam da čitam, ali iskrena da budem, zaboravila sam na knjige kada sam postala mama – jer ko ima vremena da čita? Nedostaje mi čitanje.
Ne mora to da bude ne znam kakva naučna literatura, već neka beletristika, da mi pomogne da otputujem malo u drugi svet i opustim se.
Ceniću svoje prijatelje
U ovim roditeljskim vodama, lako je zaboraviti na prijatelje. Sve se vodim mišlju razumeće, jer su i oni zauzeti. A opet, uvek se setim da važi ono ako želiš da imaš vremena za nekog, ti ćeš i naći vremena. Tako se zanemare prijatelji.
Donosim odluku, opet svečano i crno na belo, da ću svake nedelje odvojiti vreme za prijatelje. Ako ne budem mogla fizički da se vidim sa njima na kafi, poslaću poruku, pitaću kako su, biću u kontaktu da znaju da mislim na njih.
Biću prisutna
Inače, ja radim od kuće, polu radno vreme. To je sjajno, jer mi ostaje slobodno vreme na raspolaganju i mogu da radim u sopstvenoj organizaciji. Ima to i svojih mana. Često se zanesem i provedem mnogo vremena za kompjuterom ili na telefonu, jureći da odradim samo još jednu stvarčicu.
Zamerala sam sebi što nisam više prisutna kada sam s decom. Glava mi je stalno negde tamo, čekira neke liste i rokove. Naučiću da usporim, da dišem i da budem sa decom 100% kada to mogu. Posao mi neće pobeći, do sada se to nikada nije desilo.
Da li se sećate filma „Pravna plavuša”? Glavna junakinja kaže: „Vežbanjem podstičeš lučenje endorfina. Endorfin te čini srećnom. A srećne žene ne ubijaju svoje muževe!” Samo ću reći – smešno ali istinito.
Brinuću o svom telu
Rešila sam da ću (pro)trčati kroz ovu godinu. Nisam ja bog zna kakav sportski tip, daleko od toga, ali hoću da trčim. Cilj mi je 15k i triatlon u junu. Trčala sam nekada i sećam se tog fantastičnog osećaja bistrine uma i ledenih obraza. Želim sebi to ponovo da priuštim!
Odvojiću vreme za hobije
Obožavam da pišem! Kad kažem obožavam, mislim stvarno obožavam. Volim da pretvorim emocije u rečenice i da ih izvezem na papiru, to mi daje takav osećaj slobode i nesputanosti. Doduše, to mi ne plaća račune, pa se zato često i ne prihvatim pisanja, jer me čekaju obaveze po kući – veš, kuvanje, čišćenje, znate već sve kako to ide.
Svesna sam toga da ne mogu da učinim da mi pisanje bude prioritet, ali mogu i želim i hoću da pokušam da barem jednom nedeljno odvojim vreme za pisanje.
)
Biću smirena (tokom ludila)
Biću smirena (tokom ludila)
Nekada su dani izrazito teški. Deca se probude nervozna. Naprave haos u kuhinji, jer žele da budu samostalna.
To su stvari zbog kojih umem da izgubim živce, ali stalno govorim sebi – sve što je nered može da bude red, počistiću, pospremiću, nije smak sveta. Možemo zajedno da uredimo kuhinju ili dečiju sobu.
Biću smirena u svemu tome, jer moj nemir postaje dečiji nemir, a moj mir postaje njihov. Nije teško izabrati pravu opciju, zar ne?
Hajde zajedno da se pridržavamo ovih odluka! Ko je za?
Izvor: coffeeandcrumbs.net