Velikih imena koja su se trudila da naprave program za mališane, baš kao i onih koji su programsku šemu prilagođavali najmlađima, danas više nema na televiziji… ili su digli ruke, jer nadležni koji jure rejtinge nemaju razumevanja. Jedno od tih velikih imena je i Donka Špiček, nekadašnja urednica Dečjeg programa TV Beograd, koja se dobro seća zlatnog doba televizije (i za najmlađe).
Slika: Novosti.rs
“Program mora klince da uputi da uzmu knjigu. Pomoći će im da odrastu i da mnogo saznaju.”
Sa žalom za prošlim vremenima, legendarna Donka počela je razgovor sa Večernjim Novostima rečima: „Verujem u decu i volim posao koji radim. Kada bih se ponovo rodila, opet bih život deci posvetila.“
Donka je na TV Beograd radila od 1980. do 1995, kada su se pravili bogat dečji program, dve velike serije – “Sivi dom” i “Zaboravljeni“, školski program “Mitovi i legende”, kao i čuveno “Laku noć, deco“.
„Dečji program se tad razvijao poput programa za odrasle. Imali smo dramski, informativni, dokumentarni, muzički odsek. Bila je to TV u malom“, priseća se Špičekova. „Mnogo kvalitetnih emisija smo ostavili iza sebe, koje bi i današnja deca mogla da gledaju. I to je sve besplatno. Samo su potrebni termini za emitovanje. Nekada smo imali programe koji su počinjali ujutru, a završavali se uveče, sa “Laku noć, deco“. Znalo se kad je drama, kad dokumentarac, šta se emituje vikendom. Sada ne možeš da pohvataš i ono malo što se prikazuje. A to je obaveza medijskog javnog servisa. Ako hoćeš da neguješ dečju publiku, ona mora da ima svoje stalne termine. I u tome je sva mudrost. Nemoguće je da ne može da se nađe ni pet minuta uveče za decu!“ |
Donka Špiček danas radi honorarno u Dečjem pozorištu “Boško Buha”, u kojem je od 1998. (pa narednih 10 godina) bila operativni direktor:
“Otišla sam u penziju i smatrala sam da nema smisla više to da radim i da funkciju treba da preuzme neko drugi. Onda sam htela da odem, ali su rekli da bi bilo lepo da ostanem, samo da, nažalost, para nema. Pristala sam i sada volontiram. Savesno dolazim na posao i radim sa zadovoljstvom.“ |
Kad joj kažu da je sada drugo vreme i da su deca drugačija, Donka samo odmahne glavom:
„Deca su uvek deca, znatiželjna, imaju potrebu da saznaju više, a roditelji su tu da ih usmere na prave stvari. Sada da pitate bilo kojeg roditelja, rekao bi vam da bi rado svom detetu pustio “Laku noć, deco“, “Na slovo na slovo” ili “Poletarac“.“ |
Ipak, Donka se nada boljim vremenima, kada će sav njen i trud njenih kolega videti neki novi klinci:
„Sve što se radi za najmlađe veoma je važno. Dečji program mora klince da uputi da uzmu knjigu. Pomoći će im da odrastu i da mnogo saznaju. Verujem da će doći vreme kada će se shvatiti važnost dečjeg programa. U celoj Evropi je gotovo isti problem, osim u skandinavskim zemljama. Deca su na poslednjoj lestvici. Za njih nema novca, sve je komercijalizovano. Roditelji treba da zahtevaju. Mi plaćamo televiziju, a ništa ne zahtevamo. Prihvatamo kako jeste, a to nije dobro.“ |
Radost Evrope
Festival “Radost Evrope”, koji se već 43 godine održava u Beogradu i okuplja decu iz mnogih zemalja, osnovala je Donka Špiček.
„Ponosna sam na “Radost Evrope”, ali moja velika ljubav su “Susreti četvrtkom”, koji su se svake nedelje održavali u bivšem “Domu pionira”. Nema umetnika koji nije učestvovao u tom programu. Davne 1968. gostovao je hor švedskih dečaka. Bili su smešteni u porodice i toliko im je bilo lepo da nisu hteli da idu kući. Nama je to i dalo ideju da naredne godine pozovemo decu Evrope da budu gosti naših porodica. Tako je nastala “Radost Evrope”. Svi su nas podržali – i Tito i generalni sekretar UN. Duško Radović je na moju molbu napisao pesmu “Sve što raste htelo bi da raste” – himnu “Radosti Evrope”.“ |
Velika Desanka
U septembru će na Vukovom saboru u Tršiću biti postavljena izložba o Desanki Maksimović. Tim povodom će biti emitovana i emisija koju je Špičekova snimila sa velikom pesnikinjom, svojom dugogodišnjom prijateljicom:
„Zamolila sam je da napravimo emisiju, a ona kaže: “Je l’ to za ono?”, misleći – kad je ne bude bilo. Nastala je veoma lepa emisija u kojoj deca sa njom razgovaraju. Mladi reditelj Vladimir Perišić bio je jedno od dece. Dolazimo kod nje i ona kaže: “Dobro, Donkice, ko su sad ovi ljudi?”. Počnem da nabrajam, a ona će na to: “Rekla si da će ih biti dvoje – troje. Nemam ručak za sve”. Bila je zlatna i veoma mudra žena.“ |
Uživala je, priseća se Donka, u radu s decom. Volela je da im priča i da ih sluša. Zapisivala je pažljivo njihova imena i razgovore koje su vodili.
Autor: Jasmina Grbić
Izvor: Novosti.rs