U Srbiji je godinama, pa i decenijama, beleženo veoma nisko učešće oca i stereotipne, rodno zasnovane uloge u domaćinstvu i roditeljstvu. Kako biste to objasnili?
U našem društvu, roditeljstvo je prioritetno uloga majke. Društvo majku smatra čak i biološki kvalitetnijim i pripremljenijim roditeljem. Zapravo se, kao posledica uverenja o tome da je ona značajnija kao roditelj, od detinjstva mnogo više ulaže u njena roditeljska znanja i veštine.
To se dešava procesom socijalizacije rodnih uloga od najranijih dana. Na primer, mnogo više igara koje podrazumevaju negu, hranjenje, kupanje lutaka je namenjeno devojčicama, nego dečacima. Nadalje, poruke o očekivanoj ulozi majke prisutne su u reklamama- za proizvode za negu dece, na primer. Čak je i veliki broj poruka u medijima- putem gostovanja, razgovora, emisija, neretko i od strane stručnjaka, adresiran na majke kao roditelje.
Zato majka izgleda kao veštija i informisanija o brizi o detetu. Posledica ovakvog obrasca je i prepoznavanje tzv. regulatorske uloge majke. Ona je veoma česta u našem društvu.
Šta to znači zapravo – regulatorska uloga majke?
To znači da se majka u porodici postavlja u poziciju nekog ko „upravlja” procesom staranja o detetu – donosi odluke o ishrani, oblačenju, učenju, daje ocu model kako je bolje ili kako treba raditi nešto sa detetom, daje ocu dozvolu da „preuzme” deo aktivnosti sa detetom (npr. kad se vrati sa posla, otac prošeta dete ili ga odvede u park, majka im za to spremi užinu i kaže tati kada i kako da ga nahrani, a takođe i obuče dete).
Ovakvo ponašanje je uobičajeno čak i kod majki koje su zaposlene ili čak i sa većim poslovnim obavezama od očeva u istoj porodici. Zaposlenost i „drugačiji fokus” se razume kao razlog da očevi ne mogu jednako da se brinu o deci („on radi puno, pa dođe umoran”, „nema baš puno vremena zbog posla”, „kad ima slobodno vreme, više ga odmaraju neke druge stvari, na primer sport…”)
Regulatorska uloga majke je vrlo česta u našem društvu.
Da li je to zaista tako? Odnosno, mogu li i tate više?
Realnost roditeljstva je, zapravo, uvek bila drugačija, i danas je. Probaćemo da sumiramo rezultate istraživanja, dakle dokaze o nekim elementima majčinstva i očinstva:
- Kada tek postaju roditelji, i očevi i majke imaju podjednako malo znanja o svom detetu i zahtevima brige o njemu. Istovremeno imaju i podjednako šansi da razviju veštine kvalitetnog staranja o detetu.
- Na veštine roditeljstva oba roditelja uticaće veliki broj faktora. S tim da će uloga oca biti ranjivija – na nju će veći efekat imati doživljeni kvalitet podrške od strane supruge ili mreže podrške generalno. Ovo je posledica primarno društvenih vrednosti, ne samih kapaciteta konkretnog oca.
- Oba roditelja, i otac i majka, će biti u riziku za postpartalnu depresiju. Oboje će osećati stres roditeljstva i on će imati iste domene: brinuće se jesu li kompetentni da se staraju o detetu, doživljavaće preplavljenost roditeljskom ulogom, prepoznavaće izazove vezane za zdravlje, prilagodljivost, temperament deteta i niz drugih izvora stresa u brizi o detetu.
- Dete će, pak, biti od prvog dana vešto da razvije kvalitetne, sigurne odnose, čak i ako različite u smislu količine vremena, sadržaja interakcije, sa oba roditelja. Kada ima iskustvo staranja od strane i jednog i drugog roditelja podjednako, dete će, uživati veliki broj pozitivnih efekata na razvoj i učenje zahvaljujući upravo raznovrsnosti interakcija i doživljaja sa njima
- Za oca će, kao i za majku, kada bude čekao bebu i sve vreme dok je u ulozi roditelja, roditeljska uloga biti jedna od centralnih
- Zadovoljstvo ovom ulogom doprinosiće generalnom zadovoljstvu životom oba roditelja
- Uloga roditelja će biti važan elemenat identiteta oba roditelja.
Tata i beba
Kako na dete utiče uključen a kako neuključen otac?
Imati neuključenog tatu, iz perspektive deteta, znači imati staratelja koji te ne poznaje, ne zna tvoje veštine, ne razume dovoljno dobro tvoje potrebe, način na koji komuniciraš šta ti treba, ili izražavaš svoje želje, zapitanost. Nekog ko je nevešt da na njih odgovori i podrži tvoj razvoj.
Iz perspektive deteta, to rezultira doživljajem emotivne nesigurnosti, odbačenosti. Dakle, nije baš svejedno da li je otac uključen ili ne, i nije samo stvar toga da li je otac prisutan, i da li otac i majka dele brigu o domaćinstvu. Uz neuključenog oca detetov razvoj i dobrobit ozbiljno pate. Razvojne dobiti od uključenosti oca svakako izostaje.
Deca koja imaju uključenije očeve generalno su više razvojno stimulisana, veštija su u socijalnim odnosima– drugarstvu, kasnije partnerskim vezama, boljeg su mentalnog zdravlja i slično.
Međutim, još jedna stvar je važna: deca koja imaju neuključene očeve rastu u odrasle koji su manje vešti u roditeljskoj ulozi, manje dostupni i zainteresovani za svoju decu, manje kvalitetno podržavaju svoju suprugu u ulozi majke (ako su dečaci), imaju manje kvalitetne i stabilne brakove i slično. Dakle, nije ni samo stvar detinjstva, efekti uključenosti ili neuključenosti oca u ranom detinjstvu traju ceo život.
Foto: Sikkema/Unsplah
Pomenuli ste nam još jedan jako važan koncept u roditeljstvu – RODITELJSKI SAVEZ. Tome bismo svi trebali da težimo, ali zapravo ne znamo ni šta je. Voleli bismo da nam ovde to pojasnite.
Da, vrlo rado. Razvoj porodice podrazumeva da u periodu tranzicije u roditeljstvo (u biološkim porodicama je to period trudnoće, u adoptivnim je to period pripreme za usvojenje) par razdvaja svoje partnersko funkcionisanje od roditeljskog i razvija još jedan odnos među sobom- roditeljski savez.
Roditeljski savez služi udruživanju zarad najboljeg staranja o detetu. Njegov je cilj da omogući:
- ujednačavanje vaspitnih pristupa,
- razmenu slike o detetu (razgovor o tome kako svako od njih doživljava dete) i doživljaja roditeljstva,
- podršku u građenju i održavanju kvalitetnog odnosa sa detetom i slično.
Roditeljski savez podrazumeva dva ravnopravna roditelja, uverenje oboje da su oboje spretni da brinu o detetu. Roditeljski savez postoji kada su oba roditelja zainteresovana za dete i kvalitetan odnos sa njim, motivisana da se o detetu brinu, te međusobno u tome podrže.
I upravo je funkcionalan roditeljski savez preduslov uključivanja oca i dobre međusobne podrške u roditeljstvu. Istovremeno, uključenost oca doprinosi doživljaju kvalitetnog roditeljskog saveza.
Jedna od važnih okosnica podrške porodicama je zato građenje roditeljskog saveza i rodno balansiranog staranja o detetu. To znači da je jedan od najvažnijih zadataka podrške porodici omogućiti da oba roditelja nauče kako da budu dobri roditelji svojoj deci.
„Roditeljstvo se uči, i to je moguće najviše kroz kontakt i promišljanje odnosa sa detetom. Zato je važno da i očevi i majke imaju prilike za to! Dakle, da budu uključeni.“
Da li u praksi vidite povećanje ili smanjenje uključenja oca od prvog dana?
Postoji promena u prisustvu očeva. Sve je više mladih očeva zainteresovano da brine o detetu i sve više majki želi da ravnopravno sa ocem učestvuje u staranju o detetu.
Zakonski okvir je relativno dobar – očevi imaju pravo odsustva za negu deteta, na primer. Naše nacionalne politike usmerene na podršku ranom razvoju naglašavaju značaj očeva i podršku očevima, očevi se uključuju u škole za roditeljstvo itd.
Pa ipak, podrška je još uvek dominantno na strani majki. Ginekološki pregledi su još uvek namenjeni zdravlju majke (i ploda), a ne tranziciji oba roditelja u roditeljstvo. Očevi generalno nemaju mogućnost učešća u porođaju i prvim danima života bebe. Većina podrške tokom trudnoće i neposredno nakon porođaja je usmerena na majke.
Veoma mali broj očeva koristi odsustvo za negu deteta. Ne postoje usluge podrške roditeljstvu koje su namenjene očevima. Postnatalna depresija se ne prati kod očeva.
Mi zapravo ne znamo koje su potrebe naših očeva za podrškom u tranziciji u roditeljstvo i u samoj brizi o detetu i nemamo programe kojima ih u tome podržavamo. U našim sistemima brige o detetu rade profesionalci koji još uvek imaju često rodno stereotipna uverenja i prednost u kvalitetu brige daju majkama. Zato je potrebno raditi i na uverenjima, a i na veštinama podrške očevima, te kreiranju programa podrške tatama temeljenih na naučnim dokazima.
Građenje roditeljskog saveza i osnaživanje oba roditelja za kvalitetnu brigu o detetu traži drugačije razumevanje pristupa porodici i drugačije veštine u radu sa porodicama od onih koje većina praktičara u ovom momentu dobija svojim inicijalnim obrazovanjem.
Većina struka koja se bavi decom (vaspitači, patronažne sestre) su dominantno ženske. Zato postoji veliki izazov da se iz te pozicije (iz pozicije žene) razume i gradi uloga muškarca roditelja.
Sve su ovo „popravljive“ stvari i ima puno prostora da se stvari unaprede. Moram da kažem da ima i sve više stručnjaka koji prepoznaju veću potrebu porodica za uključivanjem oca i motivisani su da ih u tome podrže.
Photo: UNICEF
Dakle, dobro na papiru ali još uvek mnogo izazova u praksi. Koji je vaš predlog načina na koji da se i tate uključe u odgajanje bebe ali i deteta?
Tate i mame treba da rade sve isto u brizi o detetu – da učestvuju u rutinama nege (kupanje, presvlačenje), u rutinama ishrane, da kreiraju prilike da dete uči, da razgovaraju sa njim od prvog dana, da mu čitaju, igraju se sa njim, da uključuju dete u svoje aktivnosti u domaćinstvu i u svoje hobije, svoje slobodno vreme. Dakle, tata i mama bi trebalo da se uključuju u brigu o detetu jednako od prvog dana i sve vreme kako dete raste.
Jednako je važno i da roditelji neguju poverenje jedan u drugog i spremnost da se međusobno podrže u razvoju kvalitetnog pristupa detetu. Ni jedan od njih nije apriori bolji ili veštiji. Jedan drugom su prva mreža podrške. Oni mogu da odluče i stvore prilike i za jednog i za drugog da upoznaju svoje dete i uče kako da podrže njegov razvoj.
Nemoguće je pričati o zajedničkom odgoju a ipak ne pomenuti i razvode kojih je sve više i dešavaju se sve ranije (dok su deca još jako mala). Koji bi bili glavni preduslovi da i deca u ovakvim porodicama imaju donekle normalno detinjstvo i da roditelji maksimiziraju svoje uloge?
Roditeljski savez bi trebalo da postoji nezavisno od partnerskog. On je namenjen isključivo vaspitanju i brizi o detetu. U porodicama on služi kao “jastuk” koji sprečava ili umanjuje negativne efekte partnerskih konflikata, pa i razvoda, na roditeljstvo i staranje o detetu.
Roditelji koji imaju snažan roditeljski savez mogu da prekinu svoju partnersku vezu, ali da zadrže motivaciju da se o detetu brinu, da se međusobno podržavaju u kvalitetnom odnosu sa detetom, da razmenjuju svoje uvide o detetovom rastu, razvoju, potrebama i osobinama, da ujednačavaju vaspitne stavove i ciljeve jer je to u najboljem interesu njihovog deteta i imaju u fokusu njegovu dobrobit.
Zato što je snažan i kvalitetan roditeljski savez osnov dobrog zajedničkog staranja o detetu i osnov emotivne sigurnosti deteta u oba roditelja i nakon razvoda. Proces razvoda bi, takođe, trebalo da prati rad na formiranju ili osnaživanju ove relacije.
Dr Ivana Mihić kontinuirano podržava profesionalce različitih struka (patronažne sestre, pedijatre, vaspitače i druge praktičare iz vrtića, praktičare iz sistema socijalne zaštite) obukama za nove modele rada sa porodicama, mentorskim radom i supervizijom njihovog rada kroz programe osmišljene na osnovu dokaza iz istraživanja sprovedenih u Srbiji i inostranstvu.
Ovaj razgovor je omogućio UNICEF a u okviru meseca roditeljstva koji se obeležava svake godine sa ciljem da se skrene pažnja da je osnovni preduslov za kvalitetnu brigu o deci briga o roditeljima, njihovoj dobrobiti i kapacitetima.
Više o UNICEF Srbija pogledajte na unicef.org/serbia