Slika: Dark Dwarf/flickr.com
U okviru porodice, postavljaju se prvi važni životni postulati, kada je odnos prema drugima u pitanju. Nekada je teško jasno razaznati razliku između ljubavi prema detetu i prezaštićenosti. Pošto nas niko ne uči kako je to biti roditelj, vrlo često upadamo u sopstvenu zamku i umesto dece radimo ono što bi ona trebalo sama da obavljaju. Tada im i dozvoljavamo da prelaze one tanane granice ponašanja, koje kada se jednom pređu, teško se ispravljaju. U mnogim situacijama, realno sagledati dečji karakter i uhvatiti se u koštac sa njim, nije jača strana odraslim članovima porodice. Tada deca, još uvek nesvesno, hteli mi to da priznamo ili ne, vaspitavaju i usmeravaju roditelje. To bi naši stari nazvali prevaspitavanje roditelja.
Vrlo je nezgodno, u današnje vreme, kada vlada deficit kvalitetno provedenog vremena sa decom, držati lekcije o roditeljstvu drugima. Na ovaj problem bih se osvrnula iz ugla učitelja, prosvetnog radnika. Pošto svoj posao ne možemo ostaviti u školi, sve uspone i padove naših đaka, kao i njihove dobre i one manje dobre dane, nosimo sa sobom. Često nas usreće, ali i rastuže i zabrinu trenuci u kojima svi oni reaguju drugačije. Teško je uskladiti vreme za gradivo koje ih treba naučiti, sa vremenom koje je svakom od njih potrebno posvetiti.
Neki dani deluju kao borbe sa vetrenjačama. Vidite da je dete u okviru svoje porodice naučeno da se ponaša na jedan način, koji može biti u totalnom disbalansu sa odnosima koji su važni unutar dečjeg kolektiva. Njihovi karakteri često utiču i na konflikte do kojih dolazi. Nailazimo na različite komentare i stavove roditelja kojema je potrebno objasniti svoj postupak ili reakciju na ponašanje deteta na času ili u komunikaciji sa drugom decom. Postoje i situacije kada roditelji, u svojoj iskonskoj potrebi da zaštite, ne mogu baš najrealnije sagledati ponašanja i reakcije deteta.Često opravdanje nalaze u ponašanju druge dece, pa čak i u odnosu učitelja ili nastavnika prema njihovom.
U svakodnevnom kontaktu sa mnogim roditeljima, vrlo često čujem da je dete loše reagovalo jer je bilo provocirano, jer ima istaknut osećaj za pravdu ili slično. Retko se zapitamo da li je ta pravda, samo pravda viđena očima deteta. Mislim da veliki broj roditelja tada očekuje od učitelja da reaguje tako što će zaštititi dete. Ali, da li se pod zaštitom deteta i njegovih osećanja podrazumevaju stvaranje realne slike i podsticanje da ono samo shvati situaciju u kojoj se nalazi i potrudi da razume i osećanja drugara.
Razgovori koje nekada vodimo sa roditeljima nisu najprijatniji, ali bi trebalo da su lekoviti. Nekada je razumljiva i reakcija zabrinutih roditelja, ali je važno da im se jasno predstavi situacija i da mogućnost napretka deteta u daljoj komunikaciji. Neretko se dešava da je i nama od presudnog značaja neka informacija koju dobijemo od roditelja, a koja nam pomaže da budemo mudriji u odnosima sa decom.
Pošto sam po prirodi optimista i neko ko je otvoren za konstruktivnu saradnju, mislim da je svima u našem obrazovno-vaspitnom krugu potreban iskren razgovor, ali i realno sagledavanje sebe i onoga što možemo da pružimo jedni drugima.
Ponekad je samo dovoljno izbrojati u sebi do deset i pokušati da na stvar gledaš i tuđim očima. U tom slučaju ćemo svi videti bolje.
Autor: Tanja Vrečko, Učiteljica razredne nastave u OŠ “Mladost”, Beograd i dobitnik nagrade Najbolji edukatori Srbije