Pošto smo svojoj deci roditelji 24h, potreban je veliku trud da bismo objektivno sagledali svoje vaspitne metode.
Iako imamo najbolje namere, naše tehnike mogu vrlo brzo da izgube efikasnost a mi nastavljamo da ih se slepo držimo. Tako vaspitavamo decu na način na koji možda ni ne bismo samo kada bismo malo zastali i porazmislili šta radimo.
Evo nekoliko čestih roditeljskih grešaka koje prave i najinformisanije među nama, uz praktične savete koji vam mogu poslužiti sledeći put kada se nađete u nekoj od ovih situacija. Dakle, koje su to greške koje sve mi pravimo?
Zaboravljamo da pomognemo
Kada detetovo ponašanje izmiče kontroli, mi instiktivno hoćemo da „odmah prestane“. Ali ponekad, naročito kada su mala deca u pitanju, ona nisu u stanju da se odmah smire. To znači da treba da uskočimo i pomognemo detetu da napravi dobar izbor.
Prvi korak je da se povežemo sa detetom – i rečima ali i neverbalno – kako bismo mu pomogli da razume da smo svesni situacije u kojoj se nalazi. Tek posle uspostavljanja konekcije dete će biti spremno za naše smernice ka tome šta treba da uradi.
Nismo nežne
Stvarno je moguće biti smiren, pun ljubavi i nežan a opet disciplinovati dete. Zapravo je veoma zdravo, i čak jako važno, kombinovati jasne i konzistentne granice uz empatiju.
Nemojte potcenjivati moć koju nežan ton može imati u razgovoru sa detetom o ponašanju koje želite da promenite. Na kraju krajeva, pokušavamo da ostanemo odlučni i konzistentni u vaspitavanju a da u isto vreme sa decom komuniciramo uz puno topline, ljubavi, poštovanja i saosećanja. Ova dva aspekta roditeljstva mogu i treba da funkcionišu zajedno!
Previše pričamo
Kada vidimo da je detetu teško da sluša, treba samo da malo ućutimo. Kada neprestano pričamo i pričamo i pričamo i to uznemirenom detetu, to je kontraproduktivno. Tako samo dodatno pogoršavamo situaciju.
Umesto toga, treba više da koristimo neverbalnu komunikaciju. Da zagrlimo dete, potapšemo ga po ramenu, nasmejemo mu se ili ponudimo saosećajan izraz lica. A zatim, kada dete počne da se smiruje, možemo da usmerimo priču na problem na verbalnom, logičnom nivou.
Previše smo stroge
Konzistentnost podrazumeva da se držimo pouzdane i koherentne filozofije da bi naša deca znala šta očekujemo od njih. To ne znači da treba da se držimo nekih pravila po svaku cenu. Ponekad je dozvoljeno i sasvim u redu napraviti izuzetak od pravila, zažmuriti na neku manju grešku ili se jednostavno „skinuti detetu malo sa grbače“.
Zapamtite takođe i da često treba malo da sačekamo pre nego što odgovorimo na neko loše ponašanje deteta. Kada je dete van kontrole, to zasigurno nije najbolje vreme da se nametne neko pravilo. Kada je dete mirnije i pristupačnije bolje će i zapamtiti lekciju.
Zaboravljamo da decu treba da naučimo nečemu
Cilj discipline nije da osiguramo da svaki prekršaj odmah kaznimo. Pravi cilj je da decu naučimo kako da dobro žive u svetu. Ali mnogo puta decu disciplinujemo po automatizmu i previše se fokusiramo na posledice pa nam one postaju glavni cilj vaspitanja.
Zato, kada vaspitavamo decu, treba da se zapitamo šta je naš pravi cilj. A zatim treba da nađemo kreativan način da tu lekciju prenesemo i detetu – čak i bez kazne ili primene bilo kakve posledice.
Zaboravljamo zašto
Svaki dobar doktor zna da je simptom samo znak da negde postoji problem koji treba rešiti. Tako je i dečije loše ponašanje obično simptom nečeg drugog. Ono će se dešavati sve dok ne rešimo pravi uzrok tog ponašanja.
Sledeći put kada dete počne da besni ili se nedolično ponaša, treba da obratimo pažnju na osećanja – znatiželja, bes, frustracija, umor, glad itd. – koje možda dovode do takvog ponašanja.
Isključujemo emocije
Sigurno može bolje od toga da detetu kažemo da nema razloga da bude ljuto. Ali kada ono emotivno jako reaguje ako nešto nije po njegovom, da li vam se dešava da uopšte ne reagujete?
Nije nam namera, ali kao roditelji često šaljemo poruku detetu da ne želimo da se bavimo njime ili da budemo sa njim kada imaj negativna osećanja. Umesto toga, treba da komuniciramo da smo tu za dete, čak i kada je ono najgora verzija sebe.
Uvažavamo tuđe mišljenje
Mnogi od nas previše brinu o tome šta drugi ljudi misle, naročito kada se radi o roditeljstvu. Ali, nije fer prema našoj deci da ih vaspitavamo drugačije kada neko gleda. Pred bakom i dekom, na primer, možemo doći u iskušenje da reagujemo oštrije jer osećamo da se naši postupci odmeravaju i procenjuju.
Zato, treba zanemariti izazove te vrste. Kada je to potrebno, odvedite dete u stranu i tiho razgovarajte sa njim. Ne samo da tako nećete razmišljati o tome kako drugima zvučite već će vam i pomoći da se bolje fokusirate na dete i bolje ćete se sa njim i dogovoriti.
Preterano reagujemo
Kada preteramo, odnosno kada smo previše strogi, želimo strašno da kaznimo dete ili samo reagujemo previše intenzivno na neko dečije ponašanje, naše dete tada prestaje da se fokusira na svoje ponašanje već samo na to kako smo mi loši ili koliko nismo fer.
Zato treba da radimo sve u našoj moći da zaustavimo loše ponašanje i, po potrebi, izvadimo dete iz situacije a zatim sebi damo vremena da se smirimo pre nego to bilo šta kažemo. Tako ćemo biti sabrani kada reagujemo i možemo da detetu držimo pažnju na ponašanju a ne nama.
Ne popravljamo štetu
Ne postoji način da u potpunosti izbegnemo konflikt sa našom decom. On će se desiti, nekada i više puta na dan. Ali ono što je najvažnije jeste da popravljamo poljuljane odnose što pre možemo, tako što ćemo se izvinuti i tražiti oproštaj.
Na taj način ćemo decu naučiti važnoj veštini koja će im dozvoliti da uživaju u značajnim vezama kako rastu.
Držimo preduga predavanja
Želimo da isključimo dečiju pažnju? Onda treba da objasnimo nešto a zatim to ponavljamo sto puta.
Želimo da nas deca bolje slušaju? Onda treba da budemo kratki i jasni. Jednom kada objasnimo neko ponašanje i osećanja koja stoje iza tog ponašanja, treba samo da nastavimo dalje. Ne treba da pridajemo dodatnu pažnju negativnim akcijama ili interakcijama.
Preterano naglašavamo kaznu
Ponekad naše reči mogu biti „preterane“: „E nećeš mi više nikada jesti sladoled!“ U tim momentima, sebi treba da damo vremena da malo popravimo situaciju. Naravno, neophodno je da izvršim ono što smo rekli jer u suprotnom gubimo kredibilitet. Ali, možemo biti konzistentni a ipak se izvući.
Na primer, možemo detetu da damo još jednu priliku da donese dobro odluku i lepo se ponaša. Ne možemo suviše često igrati „još jedna šansa“ kartu, ali ako smo jasni u datoj situaciji, nije pogrešno reći npr. „Ne sviđa mi se to što si uradio/la, ali daću ti još jednu šansu da postupiš kako treba.“
Zarobimo se u borbi moći i ne dajemo detetu izbor
Kada naše dete oseća da je sabijeno u ćošak, ono instinktivno ili uzvraća udarac ili se potpuno isključi. Zato treba da izbegavamo postavljanje takve zamke. Umesto toga, detetu je bolje dati izbor kao npr. „Da li hoćeš da prvo popijemo nešto a onda pokupimo igračke?“ ili pregovarati: „Hajde da vidimo da li možemo da smislimo način da oboje dobijemo ono što hoćemo.“ (Postoje naravno stvari koje nisu za pregovor, ali svakako pregovaranje nije znak slabosti već poštovanja prema detetu i njegovim željama.)
Dete možemo i da zamolimo za pomoć pitanjem „Da li imaš bilo kakav predlog?“ Možda se i vi iznenadite koliko su deca spremna da doprinesu mirnom rešavanju problema.
Radimo kako smo naviknuti
Ponekada se istresemo na dete jer smo umorni ili jer su tako radili naši roditelji pa smo na to naviknuti, ili jer nam je dozlogrdilo nešto potpuno deseto. To nije fer, ali se dešava i razumljivo je.
Naš zadatak u ovakvim situacijama je da prepoznamo šta radimo i da se usredsredimo na momenat, na decu i da odgovorimo samo i isključivo na ono što se dešava u tom trenutku. Ovo je jedan od najtežih zahteva roditeljstva, ali što smo veštiji u tome, bolje ćemo moći da odgovorimo na detetove potrebe.
Sramotimo našu decu
Kada vam se sledeći put desi da hoćete detetu da očitate lekciju u javnosti, tj. pred publikom, pomislite na detetova osećanja. Ako je moguće, izađite iz prostorije, ili privucite dete bliže i šapnite mu. To nije uvek moguće, ali kada god jeste, pokažite detetu da ga poštujete tako što nećete dodavati i poniženje na šta god drugo da treba da detetu kažete.
Na kraju krajeva, detetu ćete tako samo skrenuti pažnju sa onoga što želite da mu kažete i malo je verovatno da će vas uopšte čuti.
Pretpostavljamo najgore
Ponekad situacija izgleda loše i stvarno to i jeste. Ali, ponekad stvari uopšte nisu onakve kakvim se čine. Zato, pre nego što planete, saslušajte vaše dete. Možda ima dobro objašnjenje koje nije odmah vidljivo.
Naravno, ne možete biti naivni i mnogo je mama koje moraju da uključe svoje kritičko razmišljanje kada slušaju dečija opravdanja. Ali, pre nego što osudite dete za nešto što vam se čini očigledno na prvi pogled, čujte šta dete ima da vam kaže.
Ne uzimamo u obzir detetova iskustva
Kad dete reaguje burno na neku situaciju, naročito kada se reakcija čini smešnom ili čudnom, u iskušenju smo da kažemo nešto poput „Ma samo si umoran“ ili „Nije tako strašno.“ Ali, takve izjave u stvari ne uzimaju u obzir detetovo iskustvo. Mnoge je efektivnije saslušati dete, pokazati mu da saosećamo sa njim pre nego što bilo šta kažemo.
Iako nam to može biti smešno, dete ima potpuno drugo iskustvo te mu i ta sitnica može biti važna, a ne želimo da samo pređemo preko nečega važnog za njega.
Šaljemo neverbalne znake
Prekrštene ruke, prevrtanje očima, namigivanje drugoj odrasloj osobi u sobi. Čak i kada naše reči pokazuju interesovanje za ono što dete govori, mnogo je načina na koji nas neverbalna komunikacija može odati. Obratite pažnju šta komunicirate čak i kada ništa ne izgovarate.
Priklanjamo se mišljenju „eksperata“
Po ekspertima mislimo ne samo na razne autore i psihologe već i na porodicu i prijatelje. Važno je da izbegavamo da decu vaspitavamo na osnovu tuđeg mišljenja. Bolje za nas je da saslušamo šta svi mnogobrojni eksperti imaju da nam kažu ali da onda poslušam i naš instinkt i primenimo ono što najviše odgovara našoj situaciji, porodici i detetu.
Stroge smo prema sebi
Često su najbolje mame i najstrožije prema sebi. Žele da savršeno vaspitaju dete svaki put kada ono nešto pogreši. Ali, to jednostavno nije moguće.
Zato se opustite! Volite vašu decu, postavite jasne granice, vaspitavajte ih uz puno ljubavi i topline i izvinite se kada vi zabrljate. Takva vrsta discipline je uvek najbolji način za sve nas!