I od zagrljaja se raste

Primećujem, usput, mamu sa dečkićem od 7-8 godina. Vodi ga za ruku, na jednom ramenu joj njena torba za posao, na drugom njegov školski ranac. I oni se skupili i žure. E, pa nisam jedina koja nije dobro procenila temperaturne prilike…

Stižemo do semafora. Ja skrećem levo, ka svom poslu, a oni desno, ka školi. Ipak, zatiče nas crveno svetlo. Tako ostajemo da cupkamo u mestu.

„Mama, hladno mi je“ – požali se dečak. „Joj, sine, pa šta da radimo. I ja se smrzoh.“ – odgovori majka i blago dodade –  „Brzo ćemo da stignemo.“

„Ali, mama, meni je mnogo hladno“ – požali se opet dečak. Na to majka, pomeri kišobran malo u stranu, sagnu se do njegove visine i zagrli ga. Celo lice mu se ozarilo. Mama ništa nije govorila. Samo ga je tako držala u zagrljaju par trenutaka. Onda mu je protrljala rukom, hitro, ledja i nasmejala se :“ Je l’ sada bolje?“ Dečak je zadovoljno klimnuo glavom.

Dok je ustajala, uhvatila je moj pogled. Spontano počeh da se izvinjavam, što ih tako otvoreno posmatram, ali, rekoh, mnogo mi je simpatičan dečkić. Podsetili su me njih dvoje na moje jutarnje šetnje ili bolje reći, sprintove do škole sa decom, a onda dalje na posao. Brze zagrljaje, kratke poljupce i osmehe, koji su pucali od ljubavi, uhvaćene u tim milidelovima naših dana ispunjenih obavezama. Ona se nasmejala, prokomentarisala nešto u vezi kiše i vetra koji se razduvao,  i mi nastavismo, svako na svoju stranu čim se na semaforu upalilo zeleno svetlo.

Razmišljala sam, sa osmehom na licu, kako je zagrljaj nečujan način da kažemo :“Ja te volim. Potreban si mi (ili potrebna). Ne plaši se.  Tu sam za tebe. Važan si mi (važna). Oprosti mi. Opraštam ti.“ Kako u jedan, ponekad i vrlo kratak, pokret ruku, staje toliko toga što želimo da kažemo svojoj deci ili ona žele da kažu nama.

Probijajući se dalje kroz kišu, sa svojim šarenim kišobranom i kesom sa knjigama, osetila  sam sve tople zagrljaje koje sam razmenjivala  i dalje razmenjujem sa svojom decom.

I više mi nije  bilo hladno.