Dugo se verovalo da imaginarni drugari ulaze u živote dece usled usamljenosti, introvertnosti i nedostatka pravih prijatelja. Istraživanja ipak pokazuju da su imaginarni prijetelji sasvim normalan deo dečijeg razvoja. Njihovo postojanje pomaže u razvoju kreativnosti i omogućava normalni razvoj.
Mnogi roditelji se uplaše kada saznaju da dete ima imaginarnog prijatelja. Po njima, to pokazuje da mu nešto drugo nedostaje u životu. Nije ni čudo, jer su se i neki od najpoznatijih pisaca u oblasti dečije razvojne psihologije fokusirali uglavnom na negativno. Čak je i čuveni dr.Spok smatrao da je imaginarni prijatelj pokazatelj da detetu nešto nedostaje i da bi takvoj deci trebalo dati više prilike da se druže sa drugom decom. Međutim, ovo je bilo tipično za 40-te i 70’te godine. Novije studije, od kojih je napoznatiju objavila profesorka Mardžori Tejlor sa Univerziteta u Oregonu, pobija ovakve trvdnje. Ona i njene kolege su istraživali 100 dece, i pre polaska u školu a zatim ponovo u uzrastu od 6 i 7 godina. Najvažniji podaci: čak 65% ove dece je imalo imaginarnog prijatelja i za njih oni su samo čista zabava!
Uz ovo, oni su utvrdili još neke zanimljive stvari:
Ekstrovertna deca su sklonija tome da imaju imaginarnog prijatelja, a ne ona introvertna.
Deca koja odaberu da imaju imaginarnog drugara su obično druželjubivija i imaju više drugara od druge dece.
Tipični drugari dece nisu samo njihova kopija.
Kada govorimo o tome kakvi su imaginarni drugari, tu nema pravila. Deca mogu imati jednog ili više drugara ali među njima može biti svega, od miševa koji stoje na ramenu, preko pingvina do druge dece itd. Ovakvi nalazi su donekle iznenadili i samu gđu Tejlor ali su jedan od najzanimljivijih nalaza istraživanja.
Imaginarni prijatelji nisu oni koji prave greške i koje deca krive što su npr. polomili vazu. Oni su češće uzor ili čak idol.
“Deca razmišljaju o sposobnostima, o tome šta mogu a šta ne mogu da urade, i sve to koriste u intereakciji sa imaginarnim prijateljem”, kaže Tejlorova. “Ko može da uradi salto? Ko ume da čita? Ko može da zaveže pertle? Ko može da vozi bicikl bez pomoćnih točkića? Često će imaginarni prijatelj biti taj koji može sve to da uradi.”
Zabluda je i da deca mešaju fantaziju i realnost. Velika većina dece sasvim dobro zna da njihovi prijatelji nisu stvarni.
Često se dešavalo da, kada su istraživači i gđa Tejlor pričali sa decom o njihovim imaginarnim prijateljima, deca zastanu na pola ispitivanja da bi se uverila da naučnici znaju da su njihovi drugari izmišljeni.
Imaginarni drugari nisu karakteristični samo za malu decu. Oni mogu postojati i mnogo posle predškolskog uzrasta.
Pretpostavljalo se da deca imaju imaginarne drugare dok ne napune 4 godine. Ali to nije baš sasvim tačno. Jedan od nalaza istraživanja jeste dugovečnost imaginarnih prijatelja. Starija deca (ona koja su izašla iz obdaništa i predškolskog) mogu nastaviti da imaju imaginarnog drugara kako postaju starija. Moguće je da oni ostanu tu i još nekoliko godina. Tejlorova navodi i neke poznate ličnosti koje su otvoreno priznale da su dugo imale imaginarne prijatelje. Pol Tejlor, kulturna ikona u svetu plesa, je deo svog rada posvetio svom imaginarnom prijatelju koji se zvao Dr. Džordž H. Tacet (sa sve titule). Umetnički nema šta.
Rani pokazatelji da dete može imati imaginarnog drugara su:
- Rano pokazivanje tendencije ka imaginarnoj igri, zamišljanju i fantaziji
- Razlikovanje između prave i zamišljene funkcije objekata – drveni štap može da bude zmija, most ili nešto treće, i to pre 3. Godine
- Rano razvijanje govornih veština.
Koje su dobre strane imaginarnih prijatelja?
[onethird]Kognitivne veštine: Deca koja imaju imaginarne drugare poseduju veću sposobnost da dobro ispričaju priču i lakše ulaze u razgovore i sami kreiraju naraciju. Ove veštine prelaze kasnije u sposobnost dobrog čitanja. Stoga, imaginarni drugari služe deci kao predfaza čitanja i pisanja jer im omogućavaju da razumeju priče pre nego što se od njih očekuje da razumeju pisanu reč. Dete sa imaginarnim prijateljem je već kreiralo fiktivnog lika, zato kada kasnije naiđe na ovakve likove u knjigama, čitajući, tranzicija je laka.
[onethird]Socijalne veštine: Imaginarni prijatelji daju i mnogo više od kognitivnih veština. Jedincima ili najstarijoj deci oni pružaju zabavu i društvo. Jedna žena koja je odrasla kao jedino dete starijih roditelja na izolovanoj farmi opisuje grupu imaginarnih prijatelja koji su se sa njom igrali na tremu kuće. Zanimljivo je da su svi imaginarni drugari bili odrasli jer je imala malo iskustva sa decom. Pored toga, kada se nisu igrali sa njom, živeli su u prostoru između ulaznih vrata i unutrašnjih vrata – negde između realnog sveta kuće i njenog fiktivnog sveta na tremu kuće. Za izolovano dete sa razvijenim verbalnim veštinama, imaginarni prijatelji postaju važan deo socijalnog razvoja.
[onethirdlast]Emotivni razvoj: Kao i opšti aspekti igre, imaginarni prijatelji mogu deci da daju snagu u suočavanju sa novim stvarima i situacijama sa kojima se susreću svakodnevno. Imaginativna igra je fiktivno mesto u kome deca mogu da testiraju svoje pretpostavke. Mala deca, poput naučnika, u igri testiraju ideje koje formiraju. Uključivanje zamišljenog drugara u istraživačko učenje detetu omogućava da istražuje svet i kroz druge osobe. On tako stimuliše dete da istražuje nepoznato.
Kako roditelji treba da se ponašaju?
Dozvolite da njihovo prijateljstvo cveta: Čak i da želite, vi ne možete kreirati detetu imaginarnog prijatelja. Ali, možete da dozvolite da njegovo prijateljstvo procveta. Jedan od načina da kreirate dom koji prihvata imaginarne drugare jeste da postanete svesni i svog odnosa prema fantaziji. Mnogi odrasli se fokusiraju na „kako“ ili „zašto“ se dešavaju stvari oko njih. Sa druge strane, imaginarni drugari traže od odraslih da razmišljaju u okvirima „šta bi moglo biti“ i „šta ako“. S obzirom da se dešava da deca imaju imaginarnog prijatelja ali ga ne prijave roditeljima, vodite računa kako dete čuje da komentarišete fiktivno razmišljanje i igru.
Pokažite interesovanje bez mešanja: Kada vodite interakciju sa detetom i imaginarnim drugarom koristite otvorena pitanja koja pomažu da se razvije potencijal imaginarnog odnosa i čitave priče. I dok ćete verovatno želeti da postavite pitanja o izgledu zamišljenog drugara neka vaša pitanja budu opštijeg karaktera jer fosiranje opisa može da izazove jedinstven identitet imaginarnog drugara u glavi deteta. Ukratko, odredite mesto za stolom za imaginarnog drugara ali suzdržite se pitanja o njegovom izgledu ili o tome šta radi.
Suzdržite se od reakcija: Ako ponekad čujete razgovor koji vaše dete vodi sa imaginarnim drugarom to vam može pomoći da steknete uvid u detetovo razmišljanje. Međutim, imajte na umu da deca obično ispoljavaju negativne ili čak i agresivne misli u igri kao način da ih istražuju. Zato nemojte da vas uplaši ono što čujete i nemojte da kažnjavate dete zbog izražavanja u igri.
Imajte na umu gde su granice zdravog razuma: U članku iz 2004.god, Stefani Karlson, dečiji razvojni psiholog, daje parametre za brigu kada dete ima imaginarnog prijatelja. Ona upozorava da akovam dete otkrije da mu imaginarni drugar govori da radi stvari koje on ne želi da radi, možda bi trebalo da popričate o tome i sa pedijatrom ili dečijim terapeutom.
Kakvo je vaše iskustvo?