Ali, trudnoća nije "instagramska" slika savršenstva. Trudnoću karakteriše neverovatna mešavina osećanja: od ushićenosti i najveće sreće, do strahova šta će biti sa bebom, ali i našim životima jednom kada dođe do porođaja.
Sa svim tim susrelo se i ovih šest žena, koje su podelile kako su se osećale kada je test trudnoće bio pozitivan.
(NE)PLANIRANO SMO SE IZNENADILI
Ina, 38
Iskustvo prve trudnoće bilo je magično. Pre svega, planirali smo, ali se i iznenadili. S obzirom na to da sam imala problema sa hormonima i policističnim jajnicima, počeli smo da radimo na bebi, misleći da će nam biti potrebni meseci. I onda, već prvi mesec, iako je ciklus uvek bio neredovan, test je pokazao plus!
Tvrdim kako mi je ta prva trudnoća bila stvarno savršena jer je osećanje bilo jedinstveno, kao da ste zaljubljeni u sebe i ono što je u vama. Nisam imala mučnine, nije mi smetao ni išijas koji se pojavio nakon četiri meseca, a postojan je i danas nakon 11 godina od porođaja.
Nisam se bojala svojih mogućnosti, niti onoga što me čekalo kad beba dođe. Bila sam spremna da budem mama. Težak posao, ali najlepši na svetu.
Jedina stvar koja mi je svesno i podsvesno ponekad stvarala brigu bila je činjenica da sam imala genetske predispozicije za rođenje deteta sa određenim bolestima.
Ali, uradila sam sve moguće testove i išla na savetovanja, nisam dozvolila da mi briga pokvari to divno stanje, i svi pregledi su pokazali da nosim savršeno zdravog dečačića. Sreći nije bilo kraja kada se rodio, dugačak čak 57 centimetara.
VEŠTAČKA OPLODNJA URODILA JE PLODOM
Vedrana, 38
Nakon operacija i kiretaža pa zatim i neizvesnog postupka vaštačke oplodnje, u trenutku kada sam saznala da sam trudna, mahala sam štapićem suprugu ispred nosa u 5 ujutru.
Kada sam saznala da sam trudna nakon četiri operacije, dve kiretaže, sedam anestezija i neizvesnog postupka IVF-a u Pragu, skakala sam po kupatilu i mahala štapićem u 5 ujutru suprugu ispred nosa.
Od postupka nisam očekivala ništa, bilo mi je bitno da nakon dve godine lečenja i komplikacija koje su usledile nakon neuspešne spontane trudnoće, mogu uopšte da započnem bilo kakav postupak, paralelno sa postupkom usvajanja.
Nikad neću zaboraviti reči doktorke u Pragu: 'Zašto toliko malo verujete u sebe? Postoji šansa.' Ta šansa danas ima 7 godina i svakodnevno testira naše strpljenje.
Ali nakon početnog ushićenja usledile su i prve brige, potkrepljene lošim iskustvima i bogatim medicinskim kartonom. Cela trudnoća mi je bila kao hod po žici, nisam mogla da se povežem sa bebom od straha da svakoga dana može nešto da krene naopako.
Sećam se da sam u 20. nedelji trudnoće vrlo živopisno sanjala kako me šalju na hitni carski, a ja u neverici gledam da nemam stomak i da bebe uopšte nema. Malo je reći da smo i suprug i ja bili isprepadani. Kada se beba konačno rodila i zaplakala, nisam bila euforična, nisam plakala, samo sam osećala veliko olakšanje što smo uspeli.
KOLIKO ĆE SE SVE PROMENITI?
Lena, 45
Imala sam 35 godina i bila je planirana trudnoća, a osećala sam strah. Uprkos planiranju nisam očekivala da će pri prvoj ovulaciji u mojim godinama doći do začeća, tim pre jer smo godinama pre primenjivali najmanje pouzdane metode kontracepcije, a nije se slučajno desilo. Bilo me je strah koliko će to dete da promeni moj život, moje navike, moj partnerski odnos, moje telo. Čitala sam da se telo više nikada ne vrati u prvobitno stanje, što nije tačno, ali to tada nisam znala.
Bilo me je strah da neću biti u stanju da se brinem o bebi, da mi beba neće preživeti jer ću zaboraviti da uradim nešto važno za njeno preživljavanje. Da ću spavati previše čvrsto i neću čuti da joj nešto treba, da će je/ga zlostavljati u školi kao nekada mene, a da joj/mu ja neću znati da pomognem…
Nakon nekoliko dana, navikla sam se na činjenicu da sam trudna, ipak strahovi su ostali, uz dodatni strah od Daunovog sindroma i strah od porođaja. Onog dana kada se rodila, gotovo svi strahovi su nestali, ali zamenili su ih neki drugi. I da je bilo gore, vredelo je.
OBUZELI SU ME STRAHOVI
Majda, 43
U trenutku kad sam saznala za trudnoću, bila sam presrećna. Ali to je trajalo vrlo kratko. Onda su nastupili jak strak i anksioznost.
Bojala sam se da možda neću biti najbolja mama, da može nešto da mi se desi i da će mi dete ostati samo, da mogu da izgubim posao i da mi dete neće imati sve što mu treba, da moj partner možda nije dorastao ulozi najboljeg oca, da ću izgubiti svu slobodu koju imam i da neću više imati nimalo vremena za sebe, da će jedine teme o kojima ću znati ili hteti da pričam biti one u koje su uključena moja deca, da ću se deformisati nakon porođaja na razne načine, da dete možda neće biti zdravo, da neću želeti više da budem sa ocem deteta, a moraću zbog deteta.
Plašila sam se da je svet mesto toliko izopačenih vrednosti da ne znam kako da odgajam dete da ostane dobro i da na njega ne utiče sve što vidimo na internetu… To su samo neki od strahova.
OSTVARILI SU MI SE SNOVI, ALI UZ NEIZOSTAVAN STRAH
Maja, 32
Godinama sam zamišljala trenutak kad ću ugledati lepu vest na štapiću. Nije bio problem u mom zdravlju, nego u lošim vezama i partnerima za koje sam znala da sa njima ne mogu da imam dete.
Kada se ipak dogodio taj trenutak, bio je i više nego savršen. Plakala sam od sreće.
Ali onda mi je glavom prošlo hiljadu misli. Šta ako ne uspem da iznesem trudnoću do kraja? Čitala sam grozne priče o mastitisu i dojenju. Kako će izgledati porođaj? Šta ako ne stignem u bolnicu na vreme? Hoće mi opasti sva kosa? Šta ako sa bebom nešto ne bude u redu? Što ako bude imala neku nasleđenu bolest? Što ako mi kažu da ima srčanih problema?
Kada je Vita stigla na svet, sve je to nestalo. I od tada zajedno učimo dan po dan. Neki su kao iz bajke, drugi jako teški, ali uz podršku guramo napred. Vredelo je.
NISAM BILA SPREMNA NA DRUGU TRUDNOĆU
Martina, 26
Kada sam saznala za prvu trudnoću, sa 23 godine, u meni su se pomešali strah, sreća i zabrinutost. I danas se sećam rečenice koja mi je redovno prolazila mislima: Kako ću ja to dete održati u životu? Činilo mi se da nisam spremna.
Šokiralo me je kada sam ostala trudna četiri meseca nakon prvog porođaja.
Ali, kada sam ostala drugi put trudna, samo četiri meseca nakon prvog porođaja, nije bilo nesrećnije osobe od mene. Još sam bila pod uticajem hormona od prve trudnoće, sa malim detetom koje je postalo centar mog sveta i bilo mi je nezamislivo da imam još jedno. Zvuči grozno, ali bilo mi je stvarno nezamislivo.
Kako su dani prolazili, sve je išlo na svoje mesto. Kada se rodio, imala sam osećaj da je ceo život tu sa nama i tek smo tada u mojoj glavi postali kompletna porodica.
ISKRENO RAZGOVARAJTE SA DRUGIM MAJKAMA
Trudnoća i majčinstvo imaju svoje predivne, ali i manje lepe strane. I sve su one sasvim normalne.
Ako nemate drugarice koje su prošle kroz trudnoću, podršku možete potražiti u brojnim grupama na društvenim mrežama. Pitajte sve što vas zanima. Jasno kažite svoje strahove. Nemojte sebe da krivite ako se osećate nespremno.
I ne zaboravite da od prvog dana u svoju trudnoću uključite i oca deteta. Jedino će tako znati kroz šta sve žena prolazi pa će moći od prvog dana da se poveže sa bebom. Uloga oca u životu deteta, ali i majke, vrlo je važna. Prihvatite svu moguću pomoć i pripremite se za novu ulogu najbolje što možete. Sve ostalo naučićete polako, dan za danom.
Autor: Tatjana Barat
Izvor: zadovoljna.hr