Kao neko ko je u svom detinjstvu dobijao batine od oba roditelja, i svakih se nerado sećam, sigurna sam da vam je moj stav jasan. Zato sam davnih dana obećala samoj sebi da moja deca nikad (i velim slovima NIKAD) ni jednu najobičniju pljusku po ruci dobiti neće.
S rođenjem sina Luke, iščitala sam svu moguću literaturu o pozitivnom roditeljstvu, kako s decom razgovarati, kako ih adekvatno kazniti i slično. Sve što je u tim knjigama pisalo sam i ja instiktivno osećala, one su samo potvrdile moj lični stav.
Foto: Marija Taraba, sva prava zadržana
Prve tri godine, za kaznama, ni onim najbezazlenijim, nije bilo potrebe. Nikad. Ni jednom. Bili smo slika i prilika odgajanja deteta i neko po kome knjiga o roditeljstvu može i da se napiše.
A onda nam se pridružila Kala. S njenim rođenjem počinju prvi znaci rivalstva između bate i seke, a nakon dve godine i prve fizičke svađe među njima.
S obzirom da tada nisu išli u vrtić, ja i njihov tata se nismo nikad tukli, televiziju nisu gledali, oni realno ni od koga to nisu mogli da vide i nauče. A opet se svaka svađa među njima završavala udaranjem, čupanjem, griženjem i slično. Valjda neki urođeni zakon jačeg i borba za preživljavanje. Štaviše, dramatičan rasplet je uvek nastupao nakon besmislene rasprave oko, na primer, plišanog mede koji oboma baš tog trenutka treba.
I tu nastupam ja. Roditelj spasilac. Onaj koji planira da donese pravdu, adekvatno ih odlučnim glasom upozori da to što rade nije u redu, smireno ih razdvoji, kazni oduzimanjem igračke ili neodlaskom kod drugara. To je tako kako vas svaka knjiga nauči. U realnosti vi to sve uradite. Ali gle čuda, deca tu istu knjigu nisu pročitala!!
Ne samo da ne reaguju na moj strog glas da prestanu, da će snositi posledice, da treba da vole jedno drugo, nego se desi da i ja od oboje popijem po koju ćušku!
I to je trenutak kad meni svesno pada mrak na oči, vadim onaj svoj dovoljno suzdržan dlan i treskam po guzi. Da stvari budu još drastičnije to je JEDINI ali jedini trenutak kad me shvate ozbiljno!! Udaranjem ih učim da ne smeju da udaraju jedno drugo a pogotovo ne svoje roditelje! Kako licemerno od mene.
Ne samo da ne reaguju na moj strog glas da prestanu, da će snositi posledice, da treba da vole jedno drugo, nego se desi da i ja od oboje popijem po koju ćušku!
Pritom, pored svega vam njihov otac prigovara da je pozitivno roditeljstvo glupost, da je sad kasno i da smo ih na vreme vaspitavali batinama sad bi bili ko bubice!
Nakon ovog mini zemljotresa u našoj kući, stvari se stišaju. Njima suze teku, ja zadržavam strog izraz lica, a u sebi se raspadam. Samo što taj isti dlan ne okrenem ka sebi i lepo sebi lupim nekoliko šamara čisto da stvari budu jednake. Ponekad se sakrijem u kupatilo i dobro isplačem i kritikujem sebe za nemoć da ih drugačije naučim, vaspitam, odgojim. I onda da stvari budu još gore, oni dolaze i meni se izvinjavaju!!! E tek tada se osećam kao najgora mama na svetu.
Zagrlim ih i upustim se u objašnjenje da nije u redu da tako rešavamo konflikte, da moramo da koristimo reči, da udaranje nije rešenje i sve po redu. TADA me slušaju i klimaju glavama.
I tako bar jednom u dva meseca mi prolazimo kroz isto. I ja iznova i iznova pokušavam da nađem humaniji i meni prihvatljiviji način da od njih napravim prave ljude. Pokušavam da ih humorom ili golicanjem izbacim iz histerije u koju upadnu, nekad uspešno nekad ne.
Ovo je najbolje što umem. Prestala sam sebe da kritikujem za svaku stvar koju ja kao roditelj uradim, a koja nije po svim pravilima psihološki ispravnog odgajanja dece. Oni su moje najveće ljubavi i to oni osećaju i znaju. Nadam se da im ta moja ljubav nadomešćuje povremene slabosti koje me spopadnu.
Kao mali znak da su ipak na pravom putu je skorašnja izjava Lukine učiteljice: “Tako mladi roditelji, a tako fino vaspitano dete”.
Autor teksta i fotografije: Marija Taraba
Se tekstove Marije Tarabe možete čitati ovde (link).
Kakva su vaša iskustva?