Ja sam ok, ti si ok, šta onda nije ok?

Sa jedne strane su naše želje, sa druge „realnost“. Oni koji nam govore da možemo sve i oni koji kažu „spusti se na zemlju“.  Pa sad…  Gde je tu prava mera?

Znate ono staro pravilo – zlatna sredina… Ok, a ko je onda taj ko određuje šta je za mene zlatna sredina?

Svako sam za sebe oseća šta mu najviše prija i do kojih daljina i visina želi da ide. Ali, često se plašimo da sledimo svoja osećanja. Jer, ponekad to podrazumeva velike odluke, značajne promene, duboka preispitivanja. Normalno je da osetimo strah.

To je trenutak, kada  na scenu stupaju maske, igre, zapleti. „Ne talasaj“; „Sedi tu, dobro ti je“; „Ma šta te briga šta ko kaže, važno je šta ti misliš“; „Čovek može sve što poželi“; „Opameti se“; „Budi oprezan“; „Rizikuj – bez rizika nema ni dobitka“…

Umorih se. A vi?

„Neću da budem drugačiji/drugačija. Ja sam ok.“ „ Hoću da budem drugačiji/drugačija. Ja sam ok.“  Zašto se onda ne osećamo ok?

Kao što rekoh, normalno je da osetimo strah. I normalno je da nekada posegnemo za svojim zvezdama, a ponekad zastanemo. Ko ima pravo da nam kaže šta je dobro za nas? Da li je u redu ili ne  da se trudimo oko nečega ili da odustanemo?

Oslušnite, najpre, svoje srce. Vidite šta je to što ono zaista želi. A onda uključite i razum. Nije naš razum čudovište koje će nas odgovoriti od svega što poželimo. Važno je da nam on bude prijatelj, koji će nas blago savetovati da li, kada i kako želimo nešto da postignemo.

Ne trebaju nam maske i kostimi. Samo jasne granice u odnosu na tuđa mišljenja, stavove, uverenja…

Snovi nam daju krila,  razum pravi plan leta. I onda je sve ok.