Pukotina na vratima je dovoljno široka da mogu kroz nju da gledam, ali dovoljno mala da ostanem sakrivena. Gledam njega, mog sina. On nema pojma da sam kod kuće. Uglavnom ga ujutru budi dadilja. Po onome što mi ona kaže, teško ga je podići iz kreveta. Ovog jutra, međutim, imam osećaj da će biti drugačije.
Trlja oči i pokušava da izoštri sliku. “Mama, jesi to ti, šta radiš ovde?” Nežno izgovara te reči u trenutku kada me vidi da stojim pored njegovog kreveta. Čim shvati da to nije san, skače mi u zagrljaj i prekriva moje lice poljupcima.
Istina je da ima dana kada osećam da sam bolja majka zato što radim van kuće a opet ima i drugih dana kada osećam da … nešto nedostaje.
Šunjamo se do sobe moje ćerke. “Isi, Isi, mama je ovde – mama je kući”, kaže moj sin. Vidim da nije spremna da mu poveruje, još uvek hoće da spava, dok me ne ugleda. ”Mama” , kaže još skoro zatvorenih očiju. Sklanja lokne sa lica i steže me. “Volim te.”
Čuvam ovakva jutra kao blago. Možda je termin kod lekara ili bolest razlog zbog koga sam kući, ili možda samo odlučim da je to ono što je potrebno da uradim za sebe i moju porodicu.
Istina je da ima dana kada osećam da sam bolja majka zato što radim van kuće a opet ima i drugih dana kada osećam da … nešto nedostaje. U oba slučaja, provodim puno vremena osećajući krivicu zato što radim i propuštam trenutke sa decom, i često se pitam da li sam donela pravu odluku.
Ali onda sebe podsetim: Posao je samo jedan deo onoga ko sam ja – ne moram da dozvolim da me to definiše. I nikada mu ne dopuštam da me spreči da budem najbolja mama koja mogu da budem mojoj deci. Trebalo mi je dugo da shvatim da ima mesta za oba. Što se moje mame tiče, ona je ostala kući sa mojom starijom braćom i vratila se na posao čim sam ja krenula u školu. Gledala sam je kako se vraća sa posla kad sam bila u prvom razredu. To je bilo prilagođavanje, sigurna sam, ali jedine uspomene koje ja sada imam su one koje izazivaju osećaj snage, ponosa i ljubavi. Nije bilo nikakve ljutnje ili tuge što sam morala da idem kod komšija posle škole dok se mama ne bi vratila sa posla. U stvari, to je bio divan deo mog detinjstva – naša “mama” iz susedstva je pravila najbolje čokoladne kolače na svetu i mnoštvo nas bi se naređalo u njenu kuhinju i pričalo priče o našem danu dok smo proždirali kolače. I onda bi mama došla po mene.
Istina je da moja majka nije morala da radi – moj tata je zarađivao više nego dovoljno za nas. Ali možda joj se toliko divim baš zbog toga. Ona mi je pokazala da žene mogu da imaju i porodicu i karijeru. Nijednom mi nije izgledalo da ona to ne može. Bilo nas je troje, a ona se brinula i o mom tati – tako da je u stvari bilo četvoro dece. Ali ona je to radila sa takvom lakoćom i stilom da mi nikada nismo znali ako se mučila, ako je bila umorna ili ako je osećala bilo kakvu krivicu.
Vidim kako me moja ćerka sada gleda – sa ponosom. Prepoznajem taj pogled – i ja sam tako gledala moju majku kada sam bila dete.
Još uvek se sećam prve velike stvari koju je kupila od njene plate: Ja sam sedela u dnevnoj sobi kada je ona ušla sa velikom kutijom. Bila sam toliko znatiželjna da sam odmah otrčala u kuhinju da vidim šta pokazuje mom tati. U kutiji je bila mikrotalasna pećnica.
Imajte u vidu da su to bile osamdesete i da su takvi aparati tek počeli da ulaze u kuće radne klase. Moja mama je gledala tu mikrotalasnu paćnicu kao da je to bila najvažnija stvar koju je ikada donela kući. Naravno, sada znam da taj pogled nije bio takav zato što je očekivala da će joj život biti lakši. Ne, ona je predstavljala mnogo više od toga. Moja mama je tu mikrotalasnu kupila novcem koji je ona zaradila. Nisam sigurna da me je videla da stojim tamo ili ne, ali ću se uvek sećati izgleda njenog lica. Ponos, samopouzdanje i snaga. Dokazala je sebi da može da radi oba, i pokazala meni kako izgleda to raditi sa stilom.
Vidim kako me moja ćerka sada gleda – način na koji me gleda kada radim sa decom na poslu. Kada sretnemo učenike i porodice sa kojima radim vam škole, ona me ponosno posmatra. Prepoznajem taj pogled – i ja sam tako gledala moju majku kada sam bila dete.
Dok je moj sin jutros jeo svoj doručak, pitala sam šta misli o tome što mama radi. Zastao je pre nego što je odgovorio, što za njega nije običaj. Reči koje su usledile su mi zagrejale srce i uverile u moju odluku da nastavim da radim i drugu stvar koju volim – moj posao školskog psihologa.
“Mama, ja znam da si potrebna toj deci”, rekao je. “Ja mogu da te delim.”
Autor: Sara Lindberg
Izvor: www.babble.com
|
