Kada kod logopeda

Navodimo niz okvirnih smernica po uzrastima da biste znali šta da očekujete.

Od rođenja do 2. godine

• dete treba podsticati da proizvodi samoglasnike, tj. da proizvodi konsonante i vokale te da ih spaja; tako dobijamo "m" i "a" – "ma"; "t" i "a" – "ta";"p" i "a" – "pa"
• treba podsticati pokušaje uspostavljanja kontakta očima koji je povezan s govorom, zatim i oponašanje vokalizacije koristeći se različitim uzorcima i emfrazama (npr. povisimo ton glasa da naglasimo pitanje)
• treba oponašati smeh deteta i facijalnu ekspresiju (izraze lica)
• treba učiti svoje dete da oponaša akcije uključujući pljeskanje rukama, stiskanje usana kao da dajemo poljupce
• govoriti detetu kada ga kupamo, hranimo i ooblačimo šta radimo, kuda ćemo ići, šta ćemo raditi kada dođemo na to mesto i koga i šta ćemo videti
• prepoznavati boje
• prebrojiti neke predmete
• treba se koristiti gestovima kao da mašemo "pa – pa"
• treba podsticati onomatopeje kao npr. izgovoriti "vau – vau" i pokazati sliku psa, "mijau" i pokazati sliku mačke, tj. raditi na audiovizualnoj percepciji (glas – oko)
• podsticati pokušaj komunikacije
• treba puno čitati detetu jer ponekad samo čitanje jednostavno opisuje slike koje se nalaze u knjizi (slikovnici) tako da te slike prate pisane riječi, treba izabrati knjige koje su pune boja sa što većim slikama te koje nemaju previše detalja. Treba pitati dete "Šta je ovo?" te ga podsticati da imenuje i pokazuje poznate stvari u knjizi.

Od 2. do 4. godine

• potrebno je koristiti "dobar govor" koji je čist i razgovetan jer tako služimo detetu kao model
• treba ponoviti to što je vaše dete reklo, tako da ono shvati da ste ga razumeli, paziti na ono što je dete izgovorilo, npr. "Želiš li sok?", "Imam sok.", "Želiš li sok od jabuke?", "Imam sok od jabuke?"
• koristiti "baby talk" samo onda kada treba preneti poruku da se nešto radi i ako je reč popraćena i onom za odrasle, npr. "Mi ćemo sada da večeramo. Hoćeš i ti da ručkaš?"
• napraviti malu svešćicu s poznatim i najdražim rečima i popratiti ih izrezanim slikama te ih grupirati u kategorije kao što su stvari koje se odnose na jelo, neke aktivnosti, životinje
• treba se malo i šaliti, tj. biti kreativan i npr. zalepiti sliku psa i ispod zalepiti točak bicikla i pitati šta ne valja sa slikom, može li se popraviti, treba prebrojiti predmete ili bića vidljive na slici
• treba pomoći detetu da razume i da može da pita, treba se igrati igre "da" i "ne" i pitati dete "Jesi ti dečak?", "Jesi ti Marko?", "Mogu li svinje da lete?", treba podsticati dete da stvara svoja pitanja kako bi pokušalo da vas prevari
• pitati dete pitanja koja zahtevaju izbor, npr. "Da li želiš jabuku ili breskvu?", "Hoćeš da obučeš tvoju crvenu ili plavu košulju?"
• za bogaćenje rečnika: dete treba da uči da imenuje delova tela i prepozna šta se radi s određenim delom, npr. "To je moj nos. Njime mogu da mirišem cveće, kolače, kokice i sapun."
• pevati jednostavne pesmice i recitovati ih tako da se oseti ritam i uzorak govora
• treba naučiti svoje dete da smešta poznate stvari u kategorije, tada dete treba da izdvoji neku stvar i da kaže njen naziv i kako se upotrebljava, npr. "To je moja lopta. Ja s njom igram fudbal."
• pokazivati i opisivati fotografije poznatih ljudi i mesta

Od 4. do 6. godine

• kada vaše dete počinje razgovor posvetite mu punu pažnju
• pazite da imate pažnju deteta pre nego što progovorite
• podstaknite sve pokušaje da se govori, pokažite da razumete reč ili rečenicu
• zastanite posle govora jer tako dete ima priliku da nastavi konverzaciju
• za bogaćenje rečnika: predstaviti novu reč uz objašnjenje značenja ili je upotrebiti u kontekstu koji je lakše razumljiv
• razgovarati o vremenskim i prostornim odnosima: prvi, srednji, zadnji, levo, desno i o opozicijama: gore – dole, upaljeno – ugašeno.
• raditi na oblikovanju i objašnjavanju kategorija, prepoznati predmete koji ne pripadaju grupi sličnih kategorija, npr. cipela ne pripada kategoriji jabuka jer se ne može jesti, nije okrugla i nije voće, time detetu objašnjavamo dve suprotnosti pa ono može reći zašto ne pripadaju istoj kategoriji
• pomoći detetu da prati dve ili tri naredbe, npr. "Idi u sobu i donesi mi svoju knjigu."
• podsticati dete da samo daje naredbe i da ih sledi, npr. tako da vam ono objašnjava kako se gradi toranj od lego kockica
• igrati se porodice objašnjavajući uloge pretvaranjem da ste vi dete, razgovarati o stanovanju, kući, o sobama i njihovoj nameni
• televizija ponekad može biti korisna, tj. dok dete gleda televiziju treba ga navesti da pokuša da pogodi šta bi moglo da se dogodi, razgovarati o likovima u filmu, seriji, jesu li srećni ili tužni, tražiti da vam prepriča šta se dogodilo, možete čak i odglumiti celu scenu i izmisliti drugačiji kraj
• koristiti dnevne aktivnosti, npr. u kuhinji dete treba podsticati da imenuje stvari koje koristimo i to činiti i u drugim prostorijama, razgovarati o jelu u tanjuru, boji, ukusu, otkuda hrana dolazi, je li zdrava, šta dete voli da jede, a šta ne, ko će pospremiti npr. sto nakon jela, naglašavati i aktivnosti, npr. postaviti sto, staviti salvete i pritom prepoznati, npr. "To je moja salveta.", "To je tatina, a to mamina."
• kada se odlazi u kupovinu, razgovarati o tome šta će da se kupi, šta će s tim da se radi, koliko nam čega treba, razgovarati sa detetom o veličini nečega (malo – veliko), obliku (dugo, okruglo, četvrtasto) i o težini (teško – lagano)

Roditeljske nedoumice

Bilo da je reč o nedovoljno razvijenom govoru, mucanju, poteškoćama pri čitanju, pisanju ili izgovoru, roditelji i osobe s kojima je dijete u svakodnevnom kontaktu (učitelji, odgojitelji) često ne znaju kada treba potražiti pomoć logopeda.

Prema lestvici razvoja govora, prva poteškoća nastupa u obliku nedovoljno razvijenog govora pa je najčešće pitanje: "Zašto moje dete ne govori?" Kada primete da se dete, inače urednog razvoja, premalo, pogrešno ili teže verbalno izražava u odnosu na vršnjake, roditelji se neretko uspaniče.

Kada dete napuni tri godine i krene u vrtić, a roditelji dobiju priliku da uporede govor svog deteta s govorom vršnjaka, postaju svesni da im dete ima problem. Tada je najbolje zatražiti savet logopeda. Važno je što pre krenuti sa savetovanjem ili čak terapijom, jer je dete često već u toj dobi dovoljno svesno da se razlikuje od vršnjaka. Sluša, ali ne razume ili želi da odgovori, ali mu je izgovor iskrivljen i nerazumljiv pa se često događa da ga okolina ne razume. A roditelji se toliko naviknu na govor deteta da odgovarajući na pitanja počnu da nesvesno podržavaju iskrivljen način govora. Upravo zato se dete može osećati nesrećno, ljuto, frustrirano, ređe priča, a u komunikaciji počinje da se oslanja na gestove.

Kako bi se što bolje stimulisala detetova govorna komunikacija, važno je da uz logopeda u terapiji aktivno učestvuju i roditelji ili učitelji (nastavnici). Uloga roditelja neizmerno je važna jer upravo oni sa detetom provode najviše vremena. Već od prvih meseci treba pažljivo slušati svoje dete jer nam već u tom dobu može saopštiti mnogo o sebi. U igri glasovima dete vrlo često dolazi i do naprednijih reči kombinacijom slogova "mamama" ili "tatata", što roditelji često protumače kao "gle, reklo je mama ili tata!". Ta je prva reč važna jer se često naziva i prva progovorena reč, ali samo ako ima značenje. Do osmog meseca dete treba da reaguje na glasove, da izgovara nekoliko slogova, da ispušta glasove kada mu se govori, treba da prođe fazu vokalizacije i gukanja. U uzrastu od 21 meseca treba da izgovara barem osam reči sa značenjem, oponaša zvuk koji čuje, imenuje i pokazuje jednu ili dve slike i rečima traži da jede i pije. Kad dete postane sposobno da izgovara veći broj reči sa određenim značenjem, počinje da shvata da se dve reči u govoru mogu povezivati ("mama, daj", "mama, vode"). Tako dete počinje da se služi jednostavnom rečenicom koja u početku nije potpuna, ali je dovoljno jasna i za okolinu razumljiva.

Na šta treba paziti

Tokom prve dve godine treba stimulisati dete da izgovara samoglasnike i na kombinacije suglasnika i samoglasnika u govoru (ma-ma, ta-ta, ba-ba, pa-pa). Deci od druge do četvrte godine treba se obraćati jasnim i jednostavnim rečenicama, ali i nadograđivati i proširivati ono što su rekla ("Idemo baki.", "Da, idemo baki."). Važno je postupno proširivati rečnik i dati im mogućnost da što više prepričavaju događaje toga ili proteklog dana. Tako i roditelji mogu uticati na postupan razvoj govora svog deteta.

Deca između tri i tri i po godine moraju ispravno izgovarati glasove p, b, t, d, k, g, m, n, j, f, v, h, l, a, e, i, o, u, dok se glasovi s, z, c, š, ž, č, ć, dž, đ, r, lj i nj mogu tolerisati najduže do pete godine.

Ako kod deteta primetite neka druga odstupanja u govoru kao što su mucanje ili brzopletost, treba što pre intervenisati. Ako je dete premalo za terapiju, logoped će vas posavetovati kako da se postavite i reagujete.

Već se u uzrastu od tri godine može potražiti pomoć logopeda koji će proceniti da li je dete spremno za terapiju ili je potrebno samo posavetovati roditelje.

Ako vaše dete do polaska u školu nema govornih poteškoća, ali vaspitačice u vrtiću primete da pogrešno drži olovku ili ne može da poveže skup glasova u reč i isto tako rastavi reč na glasove (npr. umesto T-A-T-A kaže TANJIR, umesto M-A-M-A kaže MASKA), potrebno je što pre reagovati i uključiti dete u terapiju. Jer iz takvih problema proizlaze poteškoće u čitanju i pisanju te disleksija i disgrafija. Tada se počinje sa radom na glasovno – slogovnoj terapiji kao predvežbama veštinama čitanja i pisanja. Dete počinje da primećuje početni i finalni glas u reči, nakon toga postaje svesno glasova unutar same reči i na kraju počinje da povezuje glasove u slogove pa i slogove u reči.

Vrlo je važno da se kod predškolca ispita orijentacija u prostoru, odnosi levo – desno u odnosu prema sebi i drugima, da se vidi ako postoji jezična slabost u govoru, tj. čuti dete kako se izražava i koliki mu je rečnik. Dete u tom uzrastu treba naučiti da je pisana reč znak za izgovorenu, da ima isto značenje i da treba razumeti pisanu poruku. Ako dete sa ovim poteškoćama krene u prvi razred, one s vremenom postaju sve vidljivije. Naime, u početku kada počinje usvajanje veštine čitanja najčešće nastaju smetnje zbog nedovoljno učvršćene veze slovo – glas, prisutne su poteškoće u glasovnoj analizi i sintezi i u nedovoljno razvijenoj vizuelno – motornoj percepciji.

Za početak samo savet, a možda i terapija

U slučaju da su potrebne govorne vežbe, blagovremenim otkrivanjem uzroka i uključivanjem deteta u terapiju mogu se ukloniti smetnje i sprečiti razvijanje detetove svesti o poremećaju i eventualne nezgode koje bi moglo doživeti u okolini, vrtiću ili školi. Pre početka terapije vrlo je važno otkriti zbog čega govor vašeg deteta odstupa od govora vršnjaka. Već se pri prvom susretu procenjuje njegov govor i zaključuje da li je u skladu sa uzrastom. Ako se primete odstupanja, proverava se koliko odstupaju od normale. Iz razgovora s roditeljem dobija se uvid o uslovima u kojima se govor razvijao ili se još razvija. Za što bolju terapijsku orijentaciju često su potrebna dodatna ispitivanja, kao što su ispitivanje sluha ORL pregledom, psihološko ispitivanje, neurološki pregled.

Ako vam se čini da ste u ovom članku prepoznali probleme koji muče vaše dete, obratite se stručnjaku logopedu. Možda mu govorna terapija još nije potrebna, ali barem ćete dobiti korisne savete kako ćete sami pomoći detetu da prebrodi taj problem.

Kada je vaše dete počelo da govori? Da li ste već bili kod logopeda? Podelite vaše iskustvo sa drugim mamama.

Izvor: Obiteljski časopis o zdravlju “Zdrav život”

Autor: mr. sc. Nataša Šunić, prof. logoped, Zagreb