Kada se ljubav završi. I ponovo rodi

Stojim u kuhinji sa torbom na ramenu i buljim u kovertu na stolu. Na prednjoj strani, napisano rukopisom mog muža, stoji moje ime. Ne nadimak kojim me zove, već moje celo ime. Velikim slovima. Jasno mi je da mora da je nešto ozbiljno. Polako spuštam torbu na kuhinjski pult i uzimam kovertu. Nešto unutar mene mi govori da je ne otvaram. Ali ja to radim. I tu piše, sve u prvoj rečenici. „Da te nisam voleo, odlazak bi bio lak“. I to je to, on je otišao i naš petogodišnji brak je gotov.

U poruci piše još mnogo stvari, detalji poput toga kako će se vratiti po svoje stvari, instrukcije o tome da ga ne kontaktiram i hiljade razloga zašto je morao da ode. Ali ja nastavljam da gledam u prvu rečenicu. „On me voli“ je sve na šta mogu da mislim, znajući da ako ima ljubavi, još uvek nije kasno. 

I tako počinje moja jesen. Ti meseci u kojima nije još uvek sve mrtvo, ali umire. Prvi put u životu, ja sam zaista sama. Budim se svakog jutra i prva stvar koje se setim je „poruka“, a zatim ohrabrujem sebe da ne plačem. Ustajem i sve se čini tako pogrešnim. Kuća je prazna, moj muž nije tu a ja u sebi jecam. Noću kada sam kod kuće i sedim na kauču čini mi se da čujem poznati zvuk ključa u vratima. Moje srce poskoči – on dolazi kući, on dolazi kući! Ali to samo moja glava zbija šalu. To tada ne znam ali moj muž ne dolazi kući jer se igra srećne porodice sa nekom drugom.

Zatim dolazi zima, ti tmurni meseci kada me istina pogađa jako kao ledeni metak kroz srce. Bilo kakav smisao normalnosti je nestao a ja se teturam od šoka i očaja. Svi naši planovi, naši snovi, naša budućnost…su nestali. Želim odgovore. Želim da znam zašto. Želim da znam kako je, ako me voli, mogao ovo da uradi?

Posle šoka postajem paralisana. Nakon nekog vremena prestajem da plačem i sve radnje postaju robotizovane. To je jedini način na koji mogu da funkcionišem. Odvezem se na posao i efikasna sam, ljubazna i profesionalna. Ali unutra sam mrtva, samo šuplja školjka koja funkcioniše tokom dana, jedno sivo beživotno stopalo ispred drugog. Svaki dan je tako. A onda dođe vikend. Praznina. Svuda oko mene parovi koji se smeju i dele novine prema omiljenihm delovima, odmah znajući šta drugi voli da čita. U međuvremenu ja sam prestala da kupujem novine jer je previše bolno bacati njegov materijal za čitanje u kantu. Bili smo zajedno od kad sam ja bila tinejdžerka a sada, skoro deceniju kasnije ne poznajem sebe bez njega. Osećam se nekompletno i kao da mi nešto fali, a ponekad mi se čini kao da me prostor guta, one delove kojih više nema. Nedostajanje je agonija kao i saznanje da je on sada  sa nekom drugom, iako je oženjen sa mnom.

Moja zima se nastavlja dugo i ja ostajem paralisana, hladna i beživotna. Ne osećam ništa. Možda je tako i bolje. Sav moj duh i polet su nestali. Moj osmeh je splasnuo i umesto toga ja sam bleda i mršava. Posle nekog vremena postajem toliko bolesna da završavam u bolnici. Koje olakšanje. Sada neko drugi može da me preuzme jer sam ja toliko umorna od obaveze da živim. Posle bolnice se vraćam na posao, a zatim ponovo u bolnicu. Moje telo odbija da se leči a ja znam da je to zato što sam izguila volju da idem napred, gubim bitku sa ovom nepodnošljivom tugom.

Ali tada se dešava nešto neočekivano. Starica u krevetu pored mene umire usred noći i ja sam suočena sa realnošću činjenice da smo svi ovde ograničeno vreme. Jednog dana ću i ja biti mrtva. Šta će u međuvremenu biti sa mnom?  Da li ću polako izbledeti kao što je i ona ili ću odabrati da živim svoj najbolji život i, uprkos razočarenju i strahu, počnem da radim sve one stvari koje sam htela? Odlučujem da uzmem odmor od tri meseca i povratim moj život, moju budućnost i dušu. Putujem na Fidži sa porodicom a zatim u Zapadnu Australiju da plivam sa delfinima. Prvi put posle mnogo vremena osećam tračke sreće. Oživljavam.

Po povratku u školu glume, uzimam agenta i počinjem da radim posao koji volim. Dajem otkaz na poslu i prelazim u samostalnu delatnost. Napokon se iseljavam iz bračnog doma i bacam sve ostatke „starog života“.

Slavim proleće. Počinjem ispočetka. Pišem listu svih mesta na koje sam ikada želela da putujem i krećem. Njujork, Pariz, Prag, Kanada. Sve sam ih posetila. Provodim vreme baveći se umetnošću, nečim što sam odbacila kada se moj brak završio. Iznenada mogu ponovo da crtam i iznenađena sam bojama koje izlaze iz mojih ruku i kroz olovku na papir. Potvrđuju da je život lep.

Jednog dana se vozim kroz nacionalni park i divim se efektima požara koji je pre nekog vremena uništio zelenilo. Prisećam se izgorelog crnila koje je bilo tu, drveća koje je izgledalo mrtvo, bez ikakve nade da preživi. Ali sada, posle nekog vremena, zapanjena sam načinom na koji se priroda obnavlja. Zelena izbija iz crne. I još bolje, nekako se čini da ima više života i boje.

Doživaljaj požara obnavlja nešto duboko u mojoj duši. Vidim da posle pomračenja dolazi još veća lepota i počinjem da verujem da život može biti bolji nego pre. Priroda nikada ne greši – to saznanje mi ostaje urezano blizu srca tokom narednih godina.

Prošlo je deset godina od dana kada sam došla kući i videla poruku na kuhinjskom stolu i pomislila da se moj život završio. Ali sada shvatam da je ono što sam mislila da je kraj, zapravo bio početak nečeg još divnijeg.

Sada je leto i ja živim život na suncu. Udata sam za divnog čovek koje je topao, pun ljubavi, nežan i veran. Imamo divnu ćerku i još jednu bebu na putu. Život je fantastičan i pored zadovoljstva u ljubavnom životu osetila sam dublji smisao ispunjenosti koju nikada ranije nisam imala. Moje „nezavisne godine“ kako ih sada zovem su mi omogućile da procvetam i postanem osoba kakva sam oduvek želela da budem, da bih kada i upoznam čoveka svog života i mogla da budem srećnija „druga polovina“.

Razvod te promeni. Stavlja na probu tvoje ideale i pušta te da misliš da ništa nije sigurno a zapravo, ti uvek imaš ono što ti je potrebno.

Razvod te uči mnogim stvarima ali najtrajnija lekcija je da nas ohrabruje da nikada ne uzimamo stvari za gotovo. Jača osećaj da treba da negujemo ono što imamo dok ga imamo i da nastavimo da idemo napred i kada mislimo da ne možemo. Potvrđuje i da je ljubav čudo i da je vredna slave u bilo kom obliku da je pronađemo – bilo da je to kroz partnera, porodicu, prijatelje ili jednostavan gest prirode.

Najvažnije od svega, kroz razvod sam naučila da sve dolazi u svoje vreme i da posle hladnih tmurnih zimskih dana dolazi topla i sjajna svetlost leta.

Izvor: mamamia.com.au