Kako je čokoladni kroasan skoro uništio moj brak

Čokoladni kroasan je umalo uništio moj brak

Moj omiljeni doručak je prazan kroasan sa čokoladnim prelivom, iz pekare preko puta kuće. Pre nekoliko godina, moja žena je pokušala da mi pokaže ljubav tako što će me iznanaditi i doneti mi moj omiljeni doručak. Ali, pomešala je stvari – kući se vratila sa kroasanom punjenim čokoladom.

Nisam bio zahvalan.

Nisam bio zahvalan za njeno zalaganje niti primetio kako je mislila na mene. Osećao sam se kao da me ne poznaje i stavio sam joj do znanja kako njena ljubav nije bila dovoljno dobra.

Moja žena je jedna od najnežnijih osoba koju sam ikada upoznao – možda i jedna od najnežnijih osoba koje su ikada postojale. Ali, da je odlučila da me voli samo kada prepoznajem njeno zalaganje, odavno bi odustala od mene. Odustala bi od toga da postaje sve lepša i lepša verzija sebe.

Treba da prestanemo da se ponašamo tako da nam je prioritet da udovoljimo našem partneru, jer zadovoljiti partnera i voleti ga su dve sasvim različite stvari. Često nas naši napori da zadovoljimo partnera čine frustriranim, uzaludnim i manje sposobnim da volimo.

Kao bračni terapeut, sa ovim se stalno srećem…

Kada je odobravanje i priznanje partnera važnije nego ljubav

To je kritičan momenat u svakoj bračnoj terapiji. Partner pomera granice, dostiže dublji nivo empatije, podržava umesto da kritikuje, otvara se a ne zatvara u sebe. Naježim se kad vidim tu hrabrost i gledam izražavanje ljubavi.

A zatim partner zastaje, odmerava, traži reakciju drugog partnera. Da li odobrava ovo što ja radim? Da li će podržati napredak koji pravim? Da li govorim prave stvari?

Ali, često partner nije toliko oduševljen već sumnjičav. Iako mu se dopada šta čuje, to je za njega novo pa je oprezan. Ne veruje ili oseća kao da je to kapljica u okeanu životnih razočarenja pa samo zuri u prazno. Ili ostaje zarobljen u svojim starim odgovorima koji su njegova, obično sramotna, navika – jer ove nove reči još uvek nisu dovoljno dobre.

Partner koji je, samo nekoliko trenutaka ranije, kročio u pun kapacitet svoje ljubavi ostaje isfrustrian, odustaje, zatvara se i prestaje da se trudi.

Ljubav umire na oltaru odobravanja nešeg partnera.

Ali ako odobravanje i priznanje našeg partnera nije standard ljubavi, šta jeste? Možda je najbolji odgovor na ovo jedna svirka na gitari…

Ne baš savršena, ali lepa svirka

Prošlog meseca moj sin je pripremao svirku na gitari.

Tokom nedeljnih časova, jedna od standardnih vežbi je bila sviranje jedne muzičke strofe tri puta za redom bez greške. Svaki put, on bi odsvirao traženo, sve dok ne bi došao do samog kraja. Onda bi podigao pogled sa nota kako bi video reakciju profesora.

Njegove oči bi se pomerile sa nota i digao bi obrve kao da pita: “Da li dobro sviram?“

Naravno, kada skloni oči sa nota – kada počinje da traži odobravanje – počinje i da greši: odsvirao bi pogrešnu notu, napravio pogrešan pokret prstima ili bi jednostavno zaboravio šta beše sledeće.

Kada je počeo da traži potvrdu tj. priznanje, muzika je trpela.

Zato mu je profesor rekao da se vrati na početak: “Drži oči na muzici, ne diži pogled i ne traži odobravanje, već jednostavno sviraj pesmu najbolje što možeš.”

Napokon je došao i dan svirke. Dok je došao na red ispred publike, zapamtio je muziku. Ali još važnije, odobravanje mu više nije bilo bitno. Seo je i počeo.

I divno je svirao.

Nije bilo savršeno. Ali on nije digao pogled. Samo je svirao. Za to je bila potrebna hrabrost. I još važnije bila je potrebna odlučnost – odlučnost da svira najbolje što može i veruje da je dovoljno dobar.

Knjiga ljubavi

Da li i mi možemo da verujemo da smo dovoljno dobri? Da li možemo da prestanemo da tražimo odobravanje ljudi koje volimo i počnemo da ulažemo sebe u memorisanje muzike ljubavi?

Piter Gabrijel je snimio divnu verziju pesme koja se zove „Knjiga ljubavi“. On peva:“Knjiga ljubavi je duga i dosadna, ali pisana davnih dana. Ispunjena je cvećem i kutijicama u obliku srca i stvarima koje smo svi suviše mladi da znamo…“

Mislim da knjiga ljubavi postoji. Mislim da je priča ljudskog roda o našim naporima da iskopamo knjigu, da otkrijemo muziku koja je sa njom sahranjena i da je sviramo međusobno. Mislim da je mi pogrešno razumemo i habamo je i ponekad smo možda „previše mladi“ da je razumemo.

Ali, mislim da moramo da vraćamo pogled na nju, bilo da je nađemo u svetom pismu, istraživanju u stručnim magazinima, mudrostima bestseler knjige, tutorstvu psihologa ili ispisanu u uglu našeg srca gde je stid, ponos i ego nisu dotakli. Moramo da nastavimo da tragamo za njom, i moramo posvetiti naše živote učenju nota i njihovom sviranju najbolje što možemo. I, kada tumačimo note muzike ljuavi,  moramo biti svesni da je knjiga ljubavi uvek punija ljubavi nego što možemo i da zamislimo.

Mislim da je brak, u svom najboljem obliku, uzvišeni duet dvoje ljudi koji obraćaju pažnju na note muzike ljubavi. Ne dižu pogled tražeći odobravanje ili potvrdu. Jednostavno sviraju iz svojih srca jer su ona napravljena da baš to rade.

Zato sada nije važno koji kroasan mi žena donosi. Ja učim muziku ljubavi i sviram je sa njom, najbolje što mogu. Bez obzira kako ona reaguje.