U današnje vreme često čujemo komentare poput: „današnja deca su drugačija, ja se kao dete nikada nisam tako ponašao”. Da li su deca drugačija ili su se promenile okolnosti u kojima živimo? U svojoj knjizi „Pojam kontinuuma“, Džin Lidlof ističe da čista logika ne dozvoljava veru u evoluciju neke vrste koja bi imala odliku da ometa sopstvene roditelje. Danas se novopečeni roditelji savetuju da „uživaju u deci dok su mala”. Koliko vremena zapravo provodimo uživajuci u svojoj deci? Mnogi roditelji provode veći deo vremena u suprotstavljanju deci, ne u uživanju. Kako je došlo do toga? Šta je to što roditeljstvo danas čini više mukom, a manje radošću?
Dete, ponašanje i potrebe
Kada su sve potrebe deteta ispunjene i kada dete nije povređeno, ono je izvor radosti. Kako deca ne umeju uvek rečima da izraze šta ih povređuje ili šta im je potrebno, svoje potrebe često izražavaju ponašanjem. Kada nisu izvor radosti, deca zapravo daju signal da im neka potreba nije zadovoljena. Kao što je plač bebe vrsta komunikacije koja ima za cilj da nas prene i natera da preduzmemo nešto kako bismo zadovoljili bebinu potrebu, tako i ponašanje deteta ima za cilj da nam skrene pažnju na neku dečiju potrebu.
Ironično, kad god se deca ponašaju na način koji upućuje na nezadovoljenu potrebu, roditelji ne pokušavaju da zadovolje potrebu, već da promene ponašanje deteta. Dok god budemo pokušavali da promenimo ponašanje umesto da razumemo i zadovoljimo potrebu, takvo ponašanje će istrajavati. Ako obratimo pažnju na naše reakcije u takvim situacijama, kada nas ponašanje dece izluđuje, primetićemo da smo pod stresom, da smo prezauzeti, užurbani i uglavnom ne provodimo dovoljno vremena sa njima da bismo uspostavili vezu, učvrstili naš odnos i razumeli ih. Ako obratimo pažnju na naše reakcije kada su deca izvor zadovoljstva, primetićemo da provodimo vreme s njima, da se trudimo da ih razumemo i dajemo im vremena.
Dečije potrebe često ostaju nezadovoljene iz više razloga. Ponekad ih ne čujemo jer su naše sopstvene potrebe glasnije. Ponekad nemamo dovoljno znanja o njihovim potrebama. Ponekad ne verujemo dovoljno sopstvenom unutrašnjem glasu, pa verujemo savetu koji je u suprotnosti sa potrebama naše dece. Ipak, najčešći razlog je taj što su nam životi ispunjeni raznim aktivnostima i nemamo dovoljno vremena da budemo sa decom, niti dovoljno vremena da ih ostavimo na miru, onda kada im je to potrebno. Jedan od razloga za prezauzetost roditelja je nedostatak drugih odraslih osoba u okruženju u kome dete raste. Gubitak šire familije je težak izazov i za roditeljstvo i za detinjstvo.
Kako se promenilo današnje detinjstvo?
Današnje detinjstvo je potpuno drugačije. Roditelji su zauzetiji, a od dece se očekuje da takođe prate ubrzani životni ritam. Ima mnogo više stvari koje treba uraditi, i mesta na koje treba stići.
Deca danas moraju da stignu u obdanište, u školu, da se igraju, na privatne časove, na treninge i ostale aktivnosti. Često provode dosta vremena u kolima, u putu, često menjaju mesto boravka. Deci je potrebno vreme s roditeljima i vreme za igru koje nije unapred isplanirano, a to nije slučaj sa današnjom decom. Većina dece provodi manje vremena kod kuće, sa porodicom, nego što je to ranije bio slučaj sa njihovim vršnjacima.
Većina roditelja se slaže oko toga da problem najčešće nastaje kada od dece tražimo da “promene mesto”. Izlazak iz kuće ujutru i vreme za odlazak u krevet često zadaju muke. Čini se da je stvar u kojoj najviše uživamo kod dece ista ona koja nas izluđuje. Deca žive u sadašnjosti. Njihova pažnja je u potpunosti usmerena na njihove potrebe, osećanja i na ono što rade u datom trenutku. Kada ih požurujemo da „izađu već jednom” ili ih teramo “na spavanje!”, mi izlazimo iz sadašnjosti. Mi uglavnom razmišljamo o tome gde treba da stignemo i šta treba sledeće da uradimo. Kako promena mesta za dete znači da treba da ostavi ono što s radošću radi, prirodno je da se opire promeni.
Mnogi roditelji navode da uživaju u deci dok su na odmoru ili kada ih posete rođaci i prijatelji. Na pitanje šta misle zbog čega uživaju baš u tim trenucima, odgovor je uvek isti „Imamo više vremena i prisutno je više odraslih koji pomažu da se obavi sve što je neophodno, samim tim ostaje više vremena za nas i više energije i pažnje za decu”.
Kako naći vreme u svakodnevnom životu?
Roditeljstvo nikada nije bilo, niti bi trebalo da bude posao za jednu ili dve osobe. Roditelji su ranije imali čitavo selo, pleme ili bar širu familiju koja im je pomagala u odgoju deteta. Danas tek nekolicina porodica ima baku, deku, tetku, strica ili dadilju koja živi s njima. Čak i u slučaju porodica u kojima roditelji žive zajedno, bar jedan od roditelja veći deo vremena nije kod kuće. Kada samo jedna odrasla osoba brine o detetu, duži period vremena, uglavnom nema dovoljno vremena niti energije kako bi pružila sve što je detetu neophodno. Nezavisno od broja članova porodice, činjenica je da je u odgoju dece pomoć odraslih uvek dobrodošla.
Kada samo jedna odrasla osoba brine o detetu, duži period vremena, uglavnom nema dovoljno vremena niti energije kako bi pružila sve što je detetu neophodno. Nezavisno od broja članova porodice, činjenica je da je u odgoju dece pomoć odraslih uvek dobrodošla.
Možda ćemo morati, korak po korak, da počnemo da stvaramo više “resursa odraslih”. Roditelji mogu da zamole rođake i prijatelje da povremeno provode više vremena sa porodicom. Možemo pozvati druge porodice na druženje ili neporodične prijatelje da postanu deo “naše porodice”. Time ćemo imati “izabranu širu familiju”. Kada budemo imali više odraslih, biće lakše zadovoljiti potrebe dece, biće manje konflikata potreba i manje borbi za prevlast. Čak i sat vremena nedeljno, u prisustvu više odraslih osoba, ima pozitivan uticaj na naš odnos sa decom.
Obezbediti više “resursa odraslih” bi značilo zamoliti za pomoć. Mnogim roditeljima to teško pada. Možemo se osećati kao da se namećemo ili da bi trebalo da možemo sami sve da postignemo. Ipak, istina je da niko od nas to ne može sam. Svi moramo da radimo zajedno da bismo svi uspeli. Deca, koja se sada oslanjaju na nas i traže da im pomognemo da zadovolje svoje potrebe, jednog dana će biti odrasli ljudi na koje ćemo se mi oslanjati. Oni će biti u stanju da pruže onoliko koliko im je bilo dato.
Nećemo dobiti drugu šansu da „uživamo u njima dok su mali”. Zadovoljiti dečije potrebe iziskuje vreme, energiju i ljudske resurse. Ako sami ne nađemo resurse dok su deca mala, moraćemo da se nosimo sa neispunjenim potrebama kada odrastu. Detinjstvo je sad. Što više “resursa odraslih” stvorimo, to će više potreba biti ispunjeno. Samim tim ćemo svi više uživati u deci, i dok su mala, ali i kada odrastu.
Da li vi uspevate da uživate u vašem detetu? Koliko vremena provedete u uživanju a koliko u suprotstavljanju?
Sa engleskog prevela i adaptirala: Aleksandra Tomović
Izvor: www.deteplus.rs