Slika: Jessica Lucia/flickr.com
Teško pitanje. Čak i odrasli ne slušaju šta im se govori. Recimo za muževe ili za saradnike često ćete čuti: „Ja mu pričam a kao da govorim zidovima. Ima li drugog načina da se čoveku nešto kaže?“
Saradnik koji čuje iz prve nema potrebu za dodatnom kontrolom. Za takve se kaže: „Dobro razvijena samokontrola. Odgovorno pristupa zadacima.“ Takvi ljudi izazivaju poštovanje kolega. S njima je lako sarađivati.
Svi odrasli – i oni koji čuju na prvu i oni koji ne čuju ni da im deset puta ponoviš – nekad su bili deca. Ako je dete naučeno da iz prve čuje šta mu se kaže, velika je verovatnoća da će tu naviku sačuvati za ceo život. Algoritam obuke je sledeći:
Pre svega proverite da li vas pažljivo sluša
Događa se da je dete obuzeto igrom ili npr. crtanjem i da vas zaista ne čuje. Recimo, ja kad nešto pišem ili razrađujem program treninga, toliko sam koncentrisana na to što radim da se potpuno isključim iz svega oko sebe. Da bih u tom trenutku nešto čula, trebalo bi me ili vrlo glasno pozvati ili me dodirnuti. Druga varijanta mi je lepša, ne volim preglasne zvuke. Zato i sama u sličnoj situaciji priđem, stavim ruku na rame, skrenuvši time pažnju na sebe, a čak mogu malo i da ga okrenem ka sebi. Tek kad sam sigurna da sam zadobila pažnju, počinjem govoriti.
Jeste li nekada razgovarali s malim detetom koje hoće da vam ispriča nešto važno? Koje govori hiljadu na sat ne bi li vam u dahu reklo odmah i sve? Da bi održalo vašu pažnju, dete u ovakvim situacijama često ume da obema rukama fiksira glavu odrasloga. Da, da, čvrsto stegne dlanovima da odrasli ne može da mrdne. Ako mrdne – neće čuti to što je najvažnije na svetu. Sećam se kad je tata rekao našem dvogodišnjem Arseniju: „Slušam te pažljivo. Samo mi, molim te, pusti uši.“
Naravno, potpuno je suvišno da držite dete za uši dok mu se obraćate. Ali možete ga držati za ramena. U principu je dovoljno da održite vizuelni kontakt. Ako me vidi taj kome kanim da se obratim, osetno raste i verovatnoća da će me i čuti. Kada nešto pričate oči u oči, teško da neće ući i u uši. Gledala sam mnogo puta u vrtiću kako deca iz mlađe grupe, kad nešto hoće da kažu drugaru s kojim se igraju, uhvate ga rukama i povuku ka sebi. Oni iskreno žele da budu saslušani.
Takođe je vrlo važno oslovljavati po imenu. Ili se samo jasno obratiti. Ono što se kaže bez jasnog obraćanja najčešće ode u vetar i nema nikakvog efekta. Iz iskustva pedagoškog rada, mogu reći da bezlično: „Skupljanje igračaka!“ ostane neprimećeno mnogo češće nego „Deco, sad svi pogledajte u mene! Došlo je vreme za ručak. Počinjemo da skupljamo igračke.“
Proverite da li vas je dete stvarno čulo
Slušati i čuti nije jedno isto. Naizgled neko vas je slušao, gledao vas u oči, možda je i klimao glavom ili govorio „aha“, a misli su mu bile ko zna gde. Za svaki slučaj, bolje je pitati: „Jesi li me čuo? O čemu sam govorila? Kaća, šta ćemo sad raditi?“ Ako se odgovor poklapa s onim što ste dotle govorili – čestitam, čuli su vas.
To samo u prvo vreme deluje kao da tražite preteranu snishodljivost. Zatim prelazi u naviku i postaje za sve normalno.
–Arsenije, završavaj igru – za pet minuta je večera.
–Aha.
–Šta znači „aha“?
–Za pet minuta je večera, završavam igru.
Kao što se kaže: slušajte i ne govorite da niste čuli.
Dogovorite se o posledicama
„Pričam i pričam, a kao zidovima da govorim…“ Naravno, ako „pričam i pričam“, onda i dalje možete pričati, pričati, pričati. Zašto bi neko čuo to što kažete prvi put ako će biti i treći, i peti? Da bi neko naučio da čuje kad nešto kažete prvi put, to treba reći jedanput. I upozoriti na posledice: „Neću postavljati sto dvaput. Ko ne sedne za sto na vreme, ostaće gladan.“
Ko ne čuje da treba sakupiti igračke, veče će provesti bez igračaka. U vrtiću važi opšte pravilo: „Ko ne posprema za sobom, taj se ne igra.“
Ko ne čuje: „Donesite prljave stvari, puštam mašinu za pranje“, praće svoje pantalone na ruke. Ne zato što je mama loša. Nego zato što su pantalone potrebne za sutra, a kasnije uveče ne uključujemo mašinu zato što se toliko trese kad centrifugira da i komšije ne mogu da spavaju.
Ko nije čuo: „Brzo da se obučemo! Ako za deset minuta ne izađemo, zakasnili smo na film“, zaista će zakasniti na film. Odnosno neće ni ići.
Naravno, da bi ovo proradilo, neophodno je da se sve dogovoreno ispuni – i uslovi i posledice.
Uzgred budi rečeno, ovaj algoritam radi i u pogledu odraslih. „Radove koji nisu predati do navedenog roka, neću pregledati. Onima koji su zakasnili s predajom, automatski upisujem jedinicu u dnevnik. Surovo. Srednjoškolci su upoznati s posledicama od samog početka i nikada nije bilo problema s rokovima za predaju rada.
PAŽNJA! Vrlo važna dopuna u vezi s primenom algoritma. Obavezno pročitati.
- Učite dete ličnim primerom. To jest, neophodno je da vi čujete svoje dete iz prve.
- Zahtevi koje stavljate pred dete treba da su u skladu s njegovim uzrastom. Nerazumno je zahtevati npr.: „Da je za deset minuta sve pospremljeno“, ako dete još ne ume da odredi vreme i nema pojma šta je to „deset minuta“.
- Ne primenjivati treći korak bez prva dva – to je nehumano.
- Posledice treba da budu zaista posledice a ne ucena. Odnosno treba da budu to što bi prirodnim sledom i nastupilo. Ono za šta postoje objektivni razlozi. „Ako ne sedneš za sto, ostaćeš gladan“ – to je prirodna posledica. A na primer: „Ako ne sedneš za sto, prosuću ti supu na glavu“ – to je ucena.
Odabrala i prevela: Vesna Smiljanić Rangelov
Iz knjige: „Samostalno dete ili kako postati „lenja mama“, Ana Bikova
Izvor: Detinjarije.com