Većina smatra da stupanjem u brak ulazi u vezu koja bi trebalo da traje dugo, decenijama, pa i doživotno. Zato je važno da se u toj vezi osećamo prijatno, a to je moguće ako izaberemo partnera koji nam odgovara. To, naravno, znači da treba da nam se i dopada i da nas erotski privlači, ali je pitanje koliko u tim trenucima zanosa i zaljubljenosti razmišljamo da li su nam slični pogledi na zajednički život… Iako je izbor partnera presudan, to nije garancija da će ljubav trajati do kraja života.
Slika: Extra Medium/flickr.com
Mogu li se u (van)bračnoj zajednici izbeći monotonija i zamke koje nosi mogućnost zaljubljivanja u nekog drugog? Koliko su tolerancija, poštovanje i ljubav presudni za uspeh veze ili braka i postoje li možda još neka univerzalna pravila za život pod zajedničkim krovom sa nekim koga smo izabrali za svog životnog saputnika govori psiholog prof. dr Zoran Milivojević.
Oni koji traže partnera trebalo bi da znaju da ne postoje idealni partneri koji nam sto odsto odgovaraju. Ali, takođe, treba da znaju koji su njihovi minimalni zahtevi od partnera. To znači da treba da imamo određenu listu osobina koje partner mora da ima, ali i onih koje ne sme da ima, i da od toga ne odstupamo. Samo sa takvim partnerom osećaćemo se udobno u vezi, i zbog toga ona može da traje. Za uspešan brak je važno da se i ona i on osećaju voljenim. Većini je važan seks, ali nekim parovima i nije toliko važan, tako da se ne uzbuđuju što ga imaju jednom mesečno, ili ređe. Takođe je važno da partneri u braku zbog novih društvenih uloga ne zaborave one druge. Mnogi parovi prave grešku što suviše vremena provode kao mame i tate, zaboravljajući na uloge žene i muža, što vremenom dovodi do otuđenja. A kriza nastaje onda kada deca odrastu, kada se pojavi sindrom “napuštenog gnezda”, a ona i on su postali otuđeni kao stranci, a treba da ostanu da žive zajedno. I zato preporučujemo parovima da uvedu sedmične rituale kada decu prepuštaju drugima, a oni odlaze u šetnju, na večeru, u posetu prijateljima, ili, jednostavno, provode vreme zajedno. To je ono što zovemo negovanjem odnosa.
Kako česta razdvojenost od partnera može delovati na supružnike?
– Kod nekih parova je važan podsticaj, u smislu da se toliko zažele jedno drugog da se stalno obnavlja neka vrsta početne strasti. Ali postoje i oni koji su zbog česte razdvojenosti propustili da provere koliko se slažu. Nekada loši brakovi traju duže upravo zbog toga što se zbog razdvojenosti vraćaju na početak, pa nisu imali prilike da se bolje upoznaju.
Mnogi se žale na monotoniju u braku, ali ih neka kriza ponovo “ujedini”.
– Brakovi su mnogi čvršći kada se teško živi. Tada je brak prosto potreba, jer ni ona ni on ne mogu podizati decu bez onog drugog. I zaista, kada se pojavi neka sila u ulozi “spoljašnjeg neprijatelja” parovi se ujedine. Problem nastupa onda kada se relativno dobro živi i kada neko od njih ima nezadovoljenu potrebu za zabavom i za drugačijim životom. Ako partneri ne mogu da se dogovore oko zajedničkih aktivnosti i izlazaka, onda može biti dobro da neke svoje potrebe za zabavom zadovoljavaju pojedinačno, bez onog drugog. Mora postojati poverenje, ne moraju bračni drugovi da sve rade zajedno.
Koliko prevelika posvećenost poslu jednog od supružnika može da utiče na brak?
– Sve zavisi od toga da li se žena i muž slažu oko načina života. Ako postoji konflikt oko toga što je neko previše izvan kuće, što previše radi, što je posvećen karijeri, što više zarađuje i slično, to loše utiče na brak. Ali, ima i onih kojima je to u redu. Oni su ponosni na uspehe partnera i podržavaju ga u tome. Uspeh jednoga je zajednički uspeh.
Može li klasična podela uloga da bude recept za srećan brak i u današnje vreme?
– On dobro zarađuje i gradi karijeru a ona ne radi i posvećena je deci. To bi bilo moguće da postoje jasno definisane društvene uloge muškarca i žene. Ali te uloge su se raspale i ljudi su danas veoma različiti, različito vrednuju stvari, različito gledaju na sebe, druge i svet. Danas je normalno ono što je pre 50 godina bilo nenormalno. I zato je pravi put ka kvalitetnom zajedničkom životu u poznavanju sebe i partnera, očekivanjima i od veze i od nje/njega, kao i u definisanju obaveza o tome šta će ko raditi u zajednici.
Mnogi koji su u vanbračnoj zajednici smatraju da ih to spasava od monotonije. Jesu li oni u zabludi?
– Ako to veruju, onda to za njih važi. Ljudi se često ponašaju u skladu sa svojim pravilima. Imao sam klijenta koji je živeo u dugogodišnjem ljubavničkom odnosu, a kada se razveo i oženio nekadašnjom ljubavnicom, ona se toliko promenila da mu se smučilo. Njegov predlog bio je da se razvedu, ali da nastave “ljubavnički” odnos. Kada uđu u zvanični brak, neki ljudi smatraju da imaju neka posebna prava i da treba da se ponašaju na određeni način, što može dovesti do konflikata.
Koliko je finansijska ili profesionalna superiornost žene “opasna” po brak?
– Zavisi od toga da li muškarac smatra da mu muškost leži u debljini novčanika. Takvi muškarci smatraju da moraju da budu dominantni, da oni zarađuju i da zato imaju prava koja pripadaju muškarcu. Recimo da naređuju ženi. Takvim muškarcima ženina veća plata je problem, osećaju se kao “izdržavano lice” i postaje im neudobno u vezi. U tim slučajevima preporučujemo razgovor čiji je cilj da se finansijsko stanje razdvoji od muškosti.
Šta mogu biti najteže zamke i iskušenja za jedan bračni par – zaljubljenost u nekog drugog, neverstvo, kajanje… Kako prevazići takvu krizu?
– Najvažnije je znati da zaljubljivanje u jednoga ne znači da je osoba prestala da voli drugoga. Ljubav i zaljubljenost su dve potpuno različite emocije po svojim psihološkim mehanizmima. Ljubav je emocionalno vezivanje za osobu zbog čijih se pozitivnih osobina odlučujemo da budemo sa njom. Zaljubljenost dolazi iz naše predstave o idealnoj ljubavi, o tome da ćemo sa nekim određenim partnerom dostići trajnu sreću u životu. Zaljubljenost je zasnovana na idealizaciji. Od bajki, preko romana, filmova i televizijskih serija svi nas bombarduju predstavom da je ljubav najvažnija, da ćemo samo u ljubavi pronaći stalnu sreću. Samo oni koji nisu odrasli u zapadnoj kulturi koja slavi zaljubljenost, i oni koji više ne veruju u idealnu ljubav, nisu u stanju da se zaljube.
Slika: Auzigog/flickr.com.
Zaljubljenost nije prva faza ljubavi
Pogrešno je verovanje da je zaljubljenost prva faza ljubavi jer ona čećše vodi u razočaranje. Uobičajeno je da ljudi očekuju da pronađu nekoga ko im se sviđa, da se u njega zaljube, a da posle nekoliko godina snažne zaljubljenosti dođe smirenje u vidu jedne duboke ljubavi. Nažalost, ovaj scenario se mnogo ređe ostvaruje nego što mislimo.
Umesto u ljubav, zaljubljenost najčešće vodi u razočaranje, što ukazuje da je prethodno postojao nerealan odnos prema drugoj osobi, koja je bila idealizovana. Setite se samo koliko ste puta bili zaljubljeni i koliko puta je iz toga proizašla kvalitetna ljubavna veza koja još uvek traje.
Drugim rečima, mi smo zaboravili kako počinje ljubav. Za nas je put ka izboru partnera to kako se osećamo – ako neka osoba kod nas izaziva prijatnost, ako nam se sviđa seksualno, erotično ili se na neki drugi način pored nje osećamo posebno prijatno, onda verujemo da je ona za nas. Ono što ne znamo jeste da emocije nisu dovoljne, iako jesu nužan deo izbora, one su varljive. Ljubavna veza sastoji se iz ljubavi i veze. I kada birate partnera nije dovoljno samo da ga volite, već i da procenite da li bi mogao da se uklopi u vašu viziju zajedničkog života. A da biste to znali, treba da imate svest o tome šta želite, kakvu vezu želite da imate, u kakvoj vezi mislite da biste bili srećni. Dakle, potrebno je uskladiti srce i mozak.
Mnogi misle da nije u redu koristiti mozak kada je u pitanju ljubav, da je to proračunato i nemoralno. Naprotiv, bez koordinacije nema uspeha. To vam je kao snimanje filma, prvo je potreban scenario, a tek onda se u skladu sa tim scenariom traži glavni glumac ili glumica. Nisu svi glumci dobri za glavnu ulogu u određenom filmu.
Odvojeni izlasci i putovanja
Uspešan brak treba da se zasniva na međusobnoj podršci i odanosti, a partneri ne treba da se odriču svojih hobija i karijere, ističu psiholozi. Prijateljstva koja svako od partnera neguje izvan braka ispunjavaju emocionalne “rupe” koje u braku ne mogu da se ispune, a brak učvršćuju i odvojeni izlasci ili putovanja.
U vezama u kojima se otvoreno komunicira i kroz svađu i kroz šalu, ljubav traje. Veze u kojima partneri tvrdoglavo insistiraju na svojim stavovima vremenom postaju otrovne, a partneri se otuđuju. Partneri treba da imaju svoje tajne koje čuvaju samo za sebe i ne treba da se upoređuju s drugim parovima jer ne postoje standardi za idealan brak.
Uspešne brakove čine pojedinci koji su zadovoljni sobom pa međusobno dele sreću, ne očekujući da pored sebe imaju nekog ko će ih neprestano ispunjavati.
Autor: Marina Jungić
Izvor: novosti.rs