Kako reći “ne”

U strahu da ne dobijemo pažnju, ljubav i prihvatanje, plašeći se odbacivanja, često pristajemo i na ono što nam ne odgovara rizikujući da kasnije osećamo bes na sebe, osećanje krivice, bespomoćnost, bezvoljnost i druge disfunkcionalne emocije. Reći „Ne“ u situaciji kada tako osećamo, put je do samopouzdanja i dobrih socijalnih odnosa. Kako do ovoga dolazi i zašto je dobro reži „ne“ objašnjava mr Helena Rosandić psihoterapeut.

Period ranog detinjstva (razvojne faze novorođenčeta, odojčeta i perioda razvoja u toku prve tri godine života deteta) zauzimaju posebno mesto u razvoju i životu svakog pojedinca. Kako su to prvi stadijumi u razvoju, kako fizičkom tako i psihološkom, u njemu se snažno ispoljava dejstvo svih činilaca koji utiču na proces razvoja: nasleđa sa jedne strane, a sa druge strane osobenosti koje potiču od istorijskih, društvenih, fizičkih i kulturnih uslova u kojima započinje razvoj jedinke.

Kada se rodimo, sami sebi smo centar sveta. Sve se vrti oko nas, ne vidimo granicu između mog i maminog nosa, ne znamo gde se završavamo Mi, a gde počinju Oni, spoljašnji svet. Kada smo gladni, kada se „upiškimo“, kada nas boli stomak, kada nam rastu zubići, dovoljno je samo da zaplačemo i sve naše potrebe vrlo brzo bivaju zadovoljene. Od veštine zadovoljenja naših potreba od strane naše porodice, prvenstveno roditelja, zavisi i merilo kojim ocenjujemo koliko smo voljeni i „vredni“. Otuda je prva faza razvoja najburnija u biološkom smislu u kome se, u uzajamnom dejstvu sa sredinom, stvaraju preduslovi za psihološki razvoj i sticanje novih iskustava svake jedinke, koja ostavljaju neizbrisiv trag na induvidualnost i dovodi do osnovnih razvojnih postignuća specifičnih za ljudsku vrstu.

Pored uspravnog hoda i specifičnih ljudskih perceptivnih sposobnosti, usvajanje govora, osobene ljudske inteligencije, ovde mislim i na osnovna ljudska osećanja, pre svega sposobnost osećajnog vezivanja za druge osobe, sposobnost za interakciju sa drugim ljudima. Zbog ovog se u navedenom periodu ispoljavaju i svi rizici zbog biološke opredeljenosti i sklopa okolnosti u kojima se odvija razvoj. Kako će se oblikovati i induvidualne osobine i univerzalna obeležja čoveka zavisi od uslova podizanja i vaspitavanja dece na najranijem uzrastu.

Kako vreme prolazi, rastemo i sazrevamo. Na putu odrastanja shvatamo da nismo više centar univerzuma, da postoje i drugi ljudi sa njihovim potrebama, a i to da su možda nekada njihove potrebe važnije od naših. Počinjemo da saznajemo da mama nije samo „moja“ već i tatina, batina, sekina. Sve su nam jasnije granice između „mog“ i „maminog“ nosa, jasnije su granice između nas i drugih i to nas plaši, što dodatno pospešuje bojazan da nismo voljeni.

Pitanja  za razmišljanje:

• Da li ste odrastajući uspjeli da postavite zdrave granice između sebe i drugog?
• Da li su, pak, te granice propustljive i drugi se stalno mešaju i posrću u vaša prava?
• Da li ste odrasli uz zahtevne roditelje koji bi vas zbog  svake „greške“ slali u ćošak?
• Da li ste bili zahtevno dete i odrastali pored majke koja je ispunjavala svaku vašu želju i postavila vam model za identifikaciju u zrelom dobu?

Poznajem ljude koji zahteve drugih ljudi ispunjavaju bez pogovora, a kada osete iscrpljenost zbog stalnog ispunjavanja tuđih prohteva ili nezadovoljstvo zbog načina kako drugi postupaju prema njima, ne znaju tome da stanu na put. Takve osobe opisuju da žele ljubav do te mere da ih je strah da odbiju zahteve drugih, plaše se odbacivanja zbog slabe procene, imaju strah da će ih drugi smatrati sebičnim. Neretko ovakve osobe imaju strah da će jednim „Ne“ povrediti drugu osobu ili pak sebe.

U strahu da ne dobijemo pažnju, ljubav i prihvatanje, plašeći se odbacivanja, često pristajemo i na ono što nam ne odgovara rizikujući da kasnije osećamo bes na sebe, osećanje krivice, bespomoćnost, bezvoljnost i druge disfunkcionalne emocije. Reći „Ne“ u situaciji kada tako osećamo, put je do samopouzdanja i dobrih socijalnih odnosa.

Predlažem da promene počnete već od danas, učeći korake koji će vam pomoći da stazama života hodate pozivajući se na svoja prava, što će posledično uticati da se osećate samozadovoljno u sopstvenoj koži.

Zamislite situaciju da ste nakon deset sati neprekidnog rada jako umorni došli kući i taman kada ste ušli u kuću zazvonio je telefon, gde se sa druge strane začuo glas vaše prijateljice koja vas izveštava o nameri da je krenula kod vas u posetu, jer se trenutno dosađuje kod kuće. Umesto vašeg dosadašnjeg obrasca gde je primate u posetu proklinjući čas kada ste se javili na telefon, nazivajući sebe pogrdnim imenima, dovoljno je istupiti iz pozicije zaštitnika svojih prava po tipu: „Žao mi je, ali danas sam prilično umorna i neću ti biti dobar sagovornik. Molila bih te da viđenje pomerimo za neki prikladniji dan.“ Vaša prijateljica se možda naljuti, što je svakako njen problem, a možda ubuduće shvati da je pametnije da se prie posete prvo najavi.

Svakako nije adekvatno nečiji nedostatak uzbudljivosti nadoknaditi vašim društvom, a sa druge strane žrtvovati vaše vreme za odmaranje i pri tome se neprijatno osećati.

Da bi poboljšali kvalitet života neophodno je da svako od nas razmišlja, trudeći se da bude iskren prema sebi i svetu.

Da li vi umete da kažete “ne” kada to i pomislite?