Mala podrška dojenju: kako sa ragadama?

Pre nešto više od dve i po godine, u jednom beogradskom porodilištu mi je rečeno da neću moći da dojim. Kada kažem “rečeno mi je” mislim na “stručnu” procenu, datu odokativno, onako u prolazu, nakon (užasno bolnog) stiska moje (priznajem, natprosečno male) dojke… “Teško će to ići”, rekla je, sa sumnjičavim izrazom lica. U trudnoći sam, naravno, čitala o dojenju i imala nameru da svoju bebu dojim što je duže moguće, ali nakon što sam čula eskpertski sud, gotovo da sam se pomirila sa njim. Pokušavala sam sama da svoju bebu postavim na grudi da sisa, ali dok smo bili tamo, to mi nije uspelo. Na odlasku sam čak prihvatila ponuđeno poklon pakovanje adaptiranog mleka koje, na svu sreću nikad nisam iskoristila. Kada smo stigli kući, moji pokušaji su “upalili”, mleko je “krenulo” i ja sam svog sina dojila sledećih 14 meseci.

Pre nešto više od mesec dana, on je dobio seku, a ja sam je, u istom porodilištu (u kome, posmatrajući iskustva drugih novopečenih majki, moram priznati, sada pridaju mnogo više pažnje stimulisanju dojenja), čim su mi je doneli, odmah stavila na dojku i nakon manje od jednog dana, ona je počela da uživa u blagodetima čudotvornog kolostruma. Danas pomalo žalim što to nisam znala da učinim i prvi put.

Sada duboko verujem da je dojenje odnos između majke i bebe i ne postoje nikakva pravila o tome ko će, koliko i kako moći da doji. Ipak, postoji nekoliko korisnih saveta koji mogu pomoći da se prevaziđu najcešći izazovi dojenja – kako započeti, kako izbeći mastitis, kako prevazići tzv. skokove u razvoju ili kako se nosti sa ragadama. Jer, dojenje se uči i to čine i mama i beba. Verujem i da veoma mali broj žena (fizički) nije u stanju da doji, već da ih nešto drugo obeshrabri u toj želji, veoma moguće upravo nedostatak informacija.

Kada smo moja devojčica i ja stigle kući, još jednom sam stavljena na iskušenje. Ona još uvek nije potpuno savladala veštinu sisanja, pa su mi se na dojkama (prvo jednoj, a ubrzo i na drugoj) pojavile ragade koje su krvarile, a ona bi često posle podoja “bljuckala” krv.

Samo majke kojima se to dogodilo znaju koliko ragade bole, a verujem da je nekima barem palo na pamet da zbog toga prekinu dojenje. One koje su nastavile da doje sigurno su se uplašile kada su prvi put videle da je njihova beba ispljunula krv. Naravno, racionalno objašnjenje je da bebin organizam jednostavno izbacuje nepotrebni višak i da nema potrebe za brigu. Međutim, racionalno razmišljanje, priznajem, nije jača strana  tek porođenih majki, posebno ako im je to prvi put.

Ko i svaki Google manijak, ja sam objašnjenja potražila na internetu. Nekoliko najkorisnijih saveta koje sam pronašla su:

1. Ako vam je jedna bradavica jače oštećena, podoj počnite na drugoj strani, a kada beba počne mirnije da sisa prebacite je na oštećenu.

2. Nakon podoja, istisnite malo svog mleka i premažite rane. Ovo sam pokušala, ali mi se čini da nije presudno pomoglo zarastanju mojih rana.

3. Što je moguće više “provetravajte” dojke. Sve rane lakše zarastaju kada nisu pokrivene. To je, naravno, lakše činiti kada je toplije vreme, nego u jesen ili zimu (ima nas zimogrožljivih ;)).

4. Dojke ne bi trebalo da su u tamnom ili vlažnom okruženju, pa treba izbegavati vlažne jastučiće. Velika količina nadolazaćeg mleka svakako vam neće pomoći u tome, ali pokušajte da izbegavate veštacke jastučiće za grudi, jer oni imaju nepromočivi sloj koji onemogućava da povređeno tkivo diše. Ja sam u to vreme nabavila nekoliko pamučnih jastučića za grudi sa kojima sam bila prilično zadovoljna.

5.Hranite bebu čim ona to traži. Ako je beba manje gladna, biće manje nervozna dok sisa  i tako manje povrediti vaše bradavice.

6. Možete koristiti kremu ili mast sa hipoalergenim modifikovanim lanolinom. Ja sam koristila jednu takvu mast i čini mi se da mi je, zajedno sa drugim stvarima, pomogla. Naravno, kao i kod svih proizvoda za mame i bebe, na tržištu možete pronaći razne, sa cenama koje se višestruko razlikuju. Predlažem da u misiju potrage za kvalitetnom a jeftinom kremom pošaljete ponosnog tatu. Takođe, posebno vodite računa da ne sadrže sastojke štetne za bebu, kao što su antibiotici, steoridi, parfemi, boje itd.

7.Jedan od najkorisnijih saveta, iako mi je kada sam to pročitala zvučalo malo verovatno: ako je bol intenzivan pokušajte sa metodama vizuelizacije ili opuštanja disanjem. Uočila sam da sam, pre nego što moja beba obuhvati bradavicu ustima, užasno stegnuta, skoro skamenjena, jer sam znala šta me čeka (kao kada se pripremate za nešto za šta znate da će vas zaboleti, npr. povlačenje trake pri depilaciji ili ubod igle pri vađenju krvi). U tim trenucima bih disala duboko i polako na nos (ko praktikuje jogu će se u ovome veoma lako snaći) i uočila da mi to pomaže da lakše “prebrodim” početak dojenja, a bol koji sam osećala bi bio manji.

Ipak, ono što je najvažnije jeste da istrajete. Ne brinite, čitava stvar će verovatno prestati za desetak dana. Beba ce naučiti da sisa, a vi ćete konačno moći da se opustite – bar što se dojenja tiče:)

Pre neki dan smo moja devojčica i ja izašle u šetnju u Hug Bug marami. Dok sam je dojila u Hug Bug-u pričala sam prijateljici o svojoj muci sa ragadama. Ispostavilo se da je i ona imala slično iskustvo, i da se strašno potresla kada je njena beba vratila krv, ne znajući da je to posledica ragada, i da je njena beba zapravo potpuno zdrava. To me podstaklo da svoje iskustvo podelim.

Drage trudnice, obično slabo pamtimo kada nam pričaju o onome što nas čeka nakon porođaja. Zato, kad vas nešto zadesi ili zabrine kada vaša beba dođe na svet, pitajte o tome prijateljice koje su iskusne mame.

I vi, drage mame, pričajte o svojim iskustvima novim mama. Dragoceno je!