Mama. Zauvek.

Duga je ovo godina. I velika, ogromna. U nju je stalo toliko stvari, koje će se sigurno godinama u meni slagati i pronalaziti svoje mesto u fiočicama života. A svakako mi ni na kraj pameti nije bilo da ću se u roku od 5 meseci dvaput poroditi. Doduše, prvi put je bio pravi, kako kažu, onaj dokumentovani na jednom papiru A4 formata, čije ožiljke osećam negde duboko u stomaku i još dublje u srcu. Drugi put je bio po telo bezazleniji, ako izuzmemo uzbuđenje od kog su mi prsti trnuli, a po dušu je bio spasonosan. Držala sam svog dragog podruku i hrlila ka Suncu koje se razlivalo napolju, iza onih teških vrata. Tako bih ja opisala svetlo na kraju tunela. Sa korpom u kome je spavala naša devojčica, bežali smo kući. Osvojili smo život.

Obećala sam da ću ta vrata zatvoriti za sobom, čvrsto ih zaključati, a ključ baciti u reku, da ode u more u kom ne bih mogla da ga nađem ni da jednom slučajno poželim. A pre toga, čisto da bih utvrdila gradivo, zagviriću iza njih kako bih bila sigurna da je sve dobro spakovano za dalek put. Iza njih kriju se ti teški dani, u kojima sam lebdela negde između… između dve krajnosti, ma kako se one zvale. Kada sam shvatila da to lebdenje donosi previše vrtoglavice, one koje može da dovede do ludila, odlučila sam se za jednu od tih krajnosti. Odlučila sam da verujem u čuda, bez logike, bez reda, samo da verujem u to da čuda, kao i nesreće, obitavaju oko nas i da će se jedno zalepiti za mene. Bila sam jedna od majušne manjine kojoj je bila namenjena ta nesrećna priča, pa sam verovala i da je za mene spremna i neka nova, ovog puta isto tako retko lepa.

Imala sam jednog malenog dečaka, našeg malog sina Sašu, od koga mi je ostalo sećanje na to slatko golicanje i nežno gurkanje u gornjem desnom delu stomaka, jedna sličica iz stomaka i jedna sličica nakon rođenja, koju mi je doneo novopečeni tata dok sam još ležala u porodilištu. Ali to nije sve. Ostaje i naš susret, pri kome sam mu rekla nešto čega se ne sećam, ali to su bile neke reči čiste ljubavi i njegov odgovor tihim plakanjem, melemom za uši nakon prvog bebinog udaha. To je ujedno bio naš prvi i poslednji susret, makar ovde i makar ovako. Nisam imala prilike ni vremena da ga grlim i ulepšam mu život, ali znam da sam mu u svakom trenutku od kada je u meni začet davala najbolje što sam umela, možda i ono što neke majke nikad za života ne pruže svom detetu. Samo ja znam koliko mi je žao što mu nije bilo suđeno da bude ovde sa nama.

A sada imam jednu divnu malenu devojčicu, našu hrabricu Sunčicu, koja me svakog dana podseća da čuda ne samo što se dešavaju, nego su često i deo naše svakodnevice. Bilo je dana kada naši dodiri nisu bili veći od površine vrha mog malog prsta. Tada sam joj govorila da je svaki njen udah vredan hiljadu kilometara, da je svaki naš zajednički dan dobijena bitka. Rekla sam joj da vredi boriti se, da je svet jedno zanimljivo mesto, a da napolju sija Sunce, cvetaju bele rade i smeju se deca. Rekla sam joj da joj moram pokazati jednu divnu zelenu stazu i pročitati jednu prelepu priču. I pevala sam, svakog dana sam pevala. A nakon 4 meseca konačno sam je uzela u naručje, prvi put. Stavila je na grudi. Od tada više ne moramo ni da govorimo, reči su tako malene i suviše šumne da bi prenele sve ono što je čučalo uplašeno i sklupčano u meni.

Pored osećanja ljubavi, ono što me preplavljuje je zahvalnost, onakva kakvu do sad nisam osetila. Zahvalnost toj najvećoj sili što me je zadržala, što ponovo koračam, smejem se i imam priliku da gledam ovo ogromno nebo nad svojom glavom. Zahvalnost Saši što mi je po svoj prilici spasio život. Zahvalnost što sam imala ko suza čistu ljubav pored sebe. Što je cvetalo proleće. Što su neki ljudi pokazali da humanost nije zaboravljena kategorija. I najzad, što imamo našu Sunčicu.

Na kraju krajeva, ja sam srećna osoba. Srećna žena. Majka.

*Hvala jednoj Jeleni za inspiraciju za naziv ove pričice.