Moj broj je trebalo da bude 62. 62 meseca dojenja. Na žalost, broj 49 ga je nadvladao. Tu sam stala. Ne svojom voljom, naprotiv…Troje dece, svi dojeni, uz manje ili više muka, ali bilo ih je sa svakim. Za treće sam planirala 24 meseca, ali ko je mene pitao… Stale smo na 11.
Kada sam osetila prvu kvržicu (i to slučajno, jer me je jako zaboleo slučajan dečiji udarac – znate ono kad se naslone laktom na vas), mislila sam da je došlo do „zakrčenja” mleka, ako to uopšte postoji. Moj plan je bio da masažom to razbijem, što je veliki „No-no”. Pogotovo što je ta kvržica brzo rasla, dodala bih jako, ali čini mi se da mi niko ne veruje. Svi su u fazonu „Kako nisi ranije primetila?”. A, ja stvarno nisam, jer je nije bilo, bar ne opipljive. A, složićete se, ako nešto pipate tokom dojenja, to su grudi. Pričala sam sa drugim dojiljama. Sve su imale slično iskustvo. Sve su se masirale da kvržicu razbiju. Samo je moja rasla iz dana u dan…
Posle mesec dana sam otišla na UZ, sutradan na magnetnu, neki dan kasnije kod onko-hirurga. U drugom minutu pregleda rekao mi je „Ovo je tumor! Hitno na biopsiju!”. Sve što sam htela da pitam, nisam mogla da izustim. Jer, nije doktore, to je samo mleko – to je ono što sam ja htela da bude. Za pravu realnost nikad nisi spreman.
Ultrazvuk: "Za pravu realnost nikad nisi spreman."
Isti dan mi je urađena biopsija. Rezultati su stigli nakon duuuuuugih 9 dana. Ne moram da vam pišem šta sam sve mislila u tih 9 dana, jer se nadam da nećete imati priliku da to doživite. Taj dan je trebalo da idemo na dugo očekivano letovanje, a ja sam dobila najgore moguće rezultate – invazivni kancer dojke. Sva sreća bio je lokalizovan (nije se proširio dalje). Letovanje sam ja na kraju dobila u Institutu za onkologiju I radiologiju Srbije…
I evo me, nekoliko meseci kasnije, javljam se direktno iz Instituta, sa pete hemioterapije. Ne znam koliko će ih još biti…
I da, ja sam od onih koje svake godine idu na sistematske preglede i ultrazvuk dojke. Bila sam i pre poslednje trudnoće i dobila izveštaj onko-hirurga da je nalaz uredan (zbog manjih cisti viđenih na UZ).
Možda naslov ovog teksta nije potpuno istinit. Možda sam ja imala rak i pre trudnoće. Možda je poznati onko-hirurg pogrešio kada je rekao da nemam ili sam ga možda ipak dobila tokom trudnoće ili dojenja. Ono što je bitno da znate je da su obe opcije sasvim moguće!
Pregledajte se! Kvržica je prilično tvrda, ali je najbolje kada se uoči u ranoj fazi, kada je još neopipljiva. Zato vam je potreban UZ dojke. Preporuka jednom godišnje. Moj savet jednom u 6 meseci! I ovo je jedini razlog zašto ovo pišem. Nadam se da će vas ovaj tekst motivisati da više brinete o sebi, jer po statistici jedna od osam žena oboli od raka dojke. Pogledajte žene oko sebe, to je užasno VELIKI broj žena koje volite, a počnite svakako prvo od sebe, jer neko vas najviše voli.
Iskreno, mama Ana S.
Ako i vi imate iskrenu priču o bilo kom aspektu majčinstva i životu uopšte, pozivamo vas da je podelite sa drugim mamama. Pošaljite priču na mejl office@najboljamamanasvetu.com ili otvorite profil u delu Mame pišu.
Iskustva mama su dragocena onim ženama koje sve to tek čeka.