Ja sam ona koja je onog momenta kada je dala otkaz u firmi, postala stalno zaposlena u svom domaćinstvu, a kasnije ću otkriti da sam tada dala otkaz i sebi i svom izgledu. Otkaz šminkanju, otkaz sređivanju, otkaz negovanoj kosi, jer “mama punđa” nikad ne izlazi iz mode. Čuj, molim te.
Kako sam bila u kućnim dužnostima svakodnevno, nisam imala potrebu da se sređujem. Mislila sam se, ko će mene da gleda? Ko će mene da odmerava sem prodavačice u radnji, koja apsolutno ne obraća pažnju na mene, usmerena na monitor i očitavanje mog petog kilograma brašna na kasi. Možda me susedi primete dok se penjem uz stepenice…
Brisala sam ogledalo, i dok sam skidala magičnom krpom otiske prstiju sa površine ogledala, magično sam otkrila odraz u ogledalu. Propištala sam u sebi: bok’te. Zapustila sam se. Ko je ova žena koja me gleda?! Ko je ova pola osoba – pola pidžama i trenerka? Sve je visilo sa mene. Podočnjaci su mi bili do kolena, oči tužne i upale, a usne blede. Gde sam ja nestala?
Znate onu dobru, staru, izlizanu, ali uvek tačnu krilaticu da – srećna i ispunjena mama znači srećna i ispunjena porodica? Sreća je često skup malenih, nekad čak i neosetnih stvari i postupaka. U jednom momentu svoju kućne karijere, baš onomad kada mi je u prošlom pasusu, mahao odraz iz ogledala, shvatila sam da je otkaz u korporativnom svetu bio samo metafora za otkaz sebi. Da se razumemo, ja sam presrećna što mogu da se posvetim porodici, jer je i to luksuz koji ne može svako da priušti. Ali, ja kao žena nisam bila više svoja. Daleko od toga da sam površnog smatranja da šminka čini osobu kompletnom, ali kada se pogledaš u ogledalo, ne moraš valjda sebe da dovedeš u pred-šlog stanje. Nema to veze sa nesigurnošću, ne maskiram se ja do neprepoznatljivosti, ne maskiram probleme i muke, već sama sebi dajem onaj ženski podstrek i volju da budem lepa sebi.
Kako to obično biva, onom mamećom grižom savesti, ograničavala sam sebe. Sve sam ređala “opravdani” biser do bisera – te provodićeš više vremena u toaletu, te šta će to tebi, pa ko tebe gleda. Jednom kada sam taj glas u glavi utihnula, kada sam mu odbrusila da me gledaju najbitnije osobe – moja porodica i ja, dala sam sebi za pravo da ujutru provedem duže u toaletu da se našminkam. Par minuta duže jednačilo se sa predivnim osećajem brige o sebi za ceo dan. Obećala sam sebi da više neću da dozvolim da me moja porodica, a pogotovo moja deca, gledaju kao biće koje je poplava tek izbacila.
Onaj glas koji mi je tiho, a zajedljivo kroz podsvest šaputao da meni sređivanje ne treba, govorio je i da sam sebična. Ne! Ne prihvatam da prihvatim da je briga o sebi sebičluk. Hoće li moj izgled “kao da me je poplava izbacila” pomoći nekome da se oseća bolje? Ne. Ja sam jedini, pravi životni model svojoj deci. Ako ja vodim računa o sebi, vodiće i oni. Biće mladi i uredni ljudi. Imaće u vidu da je zdravo i potrebno brinuti o sebi, jer se tako rađa samopouzdanje za ceo život.
Sve to skupa se zove samopoštovanje.
Ja sam mama zaposlena u svojoj porodici. Imam dužnost da za moju porodičnu ekipu budem reprezentativna. Povrh svega, ja sam žena, koja zaslužuje da vodi računa o sebi. Jer, žena, sama po sebi, ima mnogo uloga u životu, to što je mama ne sme da je ograničava, niti da je navede da zaboravi na svoje potrebe. Rešena da ne dozvolim sebi da se zapustim, od srca preporučujem i ostalim mamama da mahnu svom odrazu u ogledalu srećne, zadovoljne, nasmejane i našminkane.
Autor: Harmony Hobbs, @modernmommmymadness
Ako i vi imate iskrenu priču o bilo kom aspektu majčinstva i životu uopšte, pozivamo vas da je podelite sa drugim mamama. Pošaljite priču na mejl office@najboljamamanasvetu.com ili otvorite profil u delu Mame pišu. Iskustva mama su dragocena onim ženama koje sve to tek čeka.