Kada smo se moj suprug Pavle i ja venčali u oktobru 2016. godine, kao i svaki bračni par smo maštali da se ostvarimo u ulozi roditelja. I gle čuda, već posle tri meseca braka test za trudnoću pokazuje dve crtice – TRUDNA SAM. Našoj sreći nije bilo kraja. Odlazim na pregled kod doktora koji na osnovu vrednosti bete govori da se radi o trudnoći koja je rana i da treba da dođem na pregled za dve nedelje da bismo bili sigurni da je sve u redu. U međuvremenu sam prokrvarila i hitno otišla u bolnicu gde sam od dežurne doktorke saznala da od trudnoće nema ništa – nema ploda. Reč je o tzv. biohemijskoj trudnoći. Ceo svet u jednom trenutku staje, sve se ruši. Jako je teško kada se raduješ i nadaš nečemu a onda sve padne u vodu. Tih dana spas sam pronalazila u knjigama. Samo sam čitala i čitala i trudila se da zaboravim na bol. Međutim, i dalje sam se teško mirila sa tim da mrvica o kojoj sam maštala nikad nije ni postojala.
Prošlo je leto i došla jesen. Pavle i ja smo se spremali da otputujemo za Srbiju. Sećam se da mi još uvek nije kasnila menstruacija ali ja sam osećala da sam trudna. Uradila sam test na dan putovanja i bio je pozitivan. Ali, da li se radovati ili ne? Bez obzira na sve, odlučujemo da otputujemo i da posetimo doktora kad se vratimo. Putovanje prolazi super i u povratku za Crnu Goru posećujemo manastir Ostrog, da se zahvalimo na ponovnom blagoslovu. Vraćajući se ka Baru udara nas kombi od pozadi. Izašla sam iz auta i pomislila: „Zar ovo da nam se desi sad? Da li se to Bog javlja? Daje li nam znak da opet nešto nije u redu ili da se nešto neće dobro završiti?“ Istog dana smo otišli kod doktora koji je potvrdio trudnoću a ja sam već zamišljala kako u naručju držim bebu. Trudnoću kakvu sam ja imala bih poželela svakoj ženi. Mučnina i nesvestica nije bilo, ponašala sam se kao da nisam trudna, sve sam normalno radila. Bila sam ponosna što je ispod mog srca kucalo još jedno i što ću ubrzo imati nekog koga ću danima i noćima slušati kako diše a on neće biti svestan koliko je srećan.
Ne mogu da opišem koju sam sreću osećala danju. Ali, bilo je tu od početka nečeg čudnog. Noću nisam mogla da spavam, osetila sam da imam nesanicu.
Porodila sam se 30. maja, pet dana posle termina, carskim rezom. Porođaj je protekao savršeno. Rodila sam krupnog dečaka Kostu. Kada su mi doneli moj žuti zamotuljak nisam mogla da skinem pogled sa njega. Nikad u životu nisam videla lepše plave okice. Pitala sam se čime sam zaslužila tu neopisivu radost.
Dani u porodilištu su proticali mirno. Kosta je bio stalno uz mene. Ne mogu da opišem koju sam sreću osećala danju. Ali, bilo je tu od početka nečeg čudnog. Noću nisam mogla da spavam, osetila sam da imam nesanicu.
Petu noć u porodilištu sam zaspala samo na dva sata i kad sam se probudila kao da to nisam bila ja. Ruke su mi drhtale, osećala sam da me hvata tuga a razloga za to nisam imala. Pavle je tada došao po mene i Kostu i na ulazu primetio, po mom izrazu lica, da se ne osećam baš najbolje.
Stigli smo kući. Bila sam okružena dragim osobama koje volim ali sam osećala potrebu da se povučem i budem sama. Bila sam neraspoložena, nisam imala apetit i sve oko sebe sam videla crno. Kao da ni zračak svetlosti u mom životu nije postojao. Nisam imala energiju i konstantno sam osećala umor. Uznemirenost i bespomoćnost su me ubijali. Imala sam volje da radim sve što je trebalo oko Koste, jedino tad bih se osećala dobro, ali opet su mi se čudne misli motale po glavi i nisu mi davale mira.
Posto sam bila preumorna Pavle se ponudio da bude sa Kostom da bih ja mogla da odspavam u drugoj sobi. Legla sam ali je prokleta nesanica i dalje je bila tu. Telo je drhtalo i samo mi odjednom dolazi misao – okončati sebi život. Ustala sam i popila tablete. Na svu sreću one nisu delovale i Pavle me je odveo u bolnicu gde me dalje šalju na psihijatrijsko odeljenje u Podgoricu. Doktorka mi je prepisala terapiju i uputila kod psihijatra u Bar. Terapiju sam pila danima ali stanje je i dalje bilo očajno.
Pavle me je izvodio u šetnju, pričao sa mnom, od svih sam imala punu podršku, ali nisam imala volju za životom. Tužno zar ne? Zašto se to baš meni dešava? Bila bih najsrećnija da sam znala odgovor na ovo pitanje, onda bih mogla da pomognem sebi. Suicidne misli su i dalje bile u mojoj glavi ali sam mislila da će proći. Međutim, jednu noć sam na oči svog supruga samo skočila sa terase kako bih sebi okončala muke. Zamislite kako je njemu bilo da gleda kako žena koju voli pokušava sebi da oduzme život a ima sve razloge da bude srećna i zadovoljna. Ni u jednom trenutku nisam pomislila na ono nedužno biće koje je ležalo u krevecu i čekalo moj topli zagrljaj. Nisam pomislila na ženu koja je mene nosila devet meseci i radovala se svakom mom uspehu. Nisam pomislila ni na čoveka kog volim najviše i koji je bio uz mene kad je bilo najteže. Jednostavno, ja se u tom stanju ništa nisam pitala. Tu su hormoni odradili svoje. Hvala dragom Bogu sto sam ostala živa sa manjim povredama. Noga mi je bila u gipsu 7 nedelja.
Dve nedelje nakon skoka sam provela psihijatrijskom odeljenju u Podgorici. Data mi je jača terapija koja me je ubijala. Samo mi se spavalo. Bila sam odvojena od Koste i još nisam bila svesna šta se desilo. Nakon toga, dolazim kući i gledam svog sina. Suza suzu stiže. Postajem svesna šta sam uradila. Na svu sreću Pavle i svekrva su bili uz mene sve vreme i pomagali su mi u svemu. Ali moje psihičko stanje je i dalje bilo loše pored sve terapije koju sam pila. Kad sam stala na noge otišla sam kod mog psihijatra u Bar i priznala da se osećam loše, nakon čega mi je on promenio terapiju. Ubrzo sam dobila prvu menstruaciju posle porođaja i kao da se sve promenilo preko noći. Vratio se san bez tableta, a vratila se i volja za životom. Osetila sam da ponovo dišem, živim. Osetila sam da obožavam Kostu. Osetila sam da sam spremna da sve bacim iza sebe i počnem da živim punim plućima. Podižem glavu ka nebu i Bogu i zahvaljujem se što me spasio od mene same i što od mene nije odustao.
Porodica Marđokić. Sva prava zadržana.
Kada sam se porodila nisam verovala koliko život može biti nepredvidiv i kako čovek može tako nisko pasti a opet ustati, dobiti krila i leteti. Svesna sam da ću jednog dana morati sve da ispričam Kosti i nadam se da će mi oprostiti. To što sam prošla kroz postporođajnu depresiju me ne čini lošom majkom, ženom, ćerkom i sestrom.
Pokazala sam da su žene čudo prirode i da samo one mogu preživeti svašta. Svesna sam da ima ljudi koji će me osuđivati i reći da sam razmažena, bezobrazna i sebična. Tačno je, jer sam i ja sebe na početku osuđivala ali sam onda samo rekla: ,,Ne daj Bože nikome da se nađe u mojoj koži”.
Veliku zahvalnost dugujem mom suprugu, svekrvi i majci. Bili su uz mene od prvog dana. Naravno tu su i moj psihijatar dr Rebić kog i danas posećujem i sa kim mogu da pričam o svemu i ginekolog dr Kljakić koji je vodio moju trudnoću na besprekoran način.
Znam da ću neke stvari pamtiti večno, ipak je to jače od mene, ali isto tako znam da ću uvek biti uz Kostu. Disaću za njega i voleti ga dok sam živa. Trudiću se da mu svakog dana nadoknadim onu ljubav za koju je bio uskraćen na početku, ne mojom krivicom već krivicom hormonskih promena. Učiću ga da izraste u dobrog čoveka i da veruje u PORODICU jer je to jedino mesto gde ljubav počinje i nikad ne završava.
Nadam se da će moje iskustvo nekome pomoći. Ukoliko osetite bilo kakve promene posle porođaja, MOLIM VAS da odmah zatražite pomoć. Verujte, nije sramota obratiti se psihijatru, piti terapiju ili se osećati loše. Nemojte se boriti sa tim pritiskom same i nemojte praviti grešku kao ja. A kad je najteže verujte, jer čuda se dešavaju.
Pordica Marđokić. Sva prava zadržana.
Sada moj Kosta ima godinu dana a ja sa ponosom kažem da sam najsrećnija majka i žena na svetu. Imam svoj dom i porodicu uz koju se uveče sklupčam i koja mi daje snagu da idem napred. I naravno, postporođajna depresija me neće sprečiti da se opet ostvarim u ulozi majke kad Bog to bude hteo. Žene smo i možemo baš sve!
Iskreno, mama Jovana Janković Marđokić, Bar, Crna Gora
Slike iz porodične kolekcije porodice Marđokić za sajt NajboljaMamaNaSvetu.com. Sva prava zadržana.
Mnogi ljudi veruju da je postoporođajna depresija retka. Zapravo, 15-20% novih mama (što bi bilo oko 1,500 žena u Srbiji), svake godine oboli od ove bolesti a neke studije pokazuju da bi broj mogao biti i veći. Postporođajna depresija je vrlo česta. U stvari, ovo je postporođajna komplikacija broj jedan. Ali, o njoj se realno nedovoljno priča.Hvala Jovani što je podelila svoju priču!
Ako i vi imate iskrenu priču o bilo kom aspektu majčinstva i životu uopšte, pozivamo vas da je podelite sa drugim mamama. Pošaljite priču na mejl office@najboljamamanasvetu.com ili otvorite profil u delu Mame pišu. Iskustva mama su dragocena onim ženama koje sve to tek čeka.