Pre neki dan sam pogledala kroz kuhinjski prozor u naše otrcano dvorište, prepuno igračaka i bicikala, i videla sam svog petogodišnjeg sina, duboko udubljenog, kako lepi pravougaonike od kartona na svoja stopala kilometrima selotejpa. (Davno sam odustala od toga da mu sklanjam selotejp i makaze, uprkos ponekom incidentu).
Objasnio mi je da pravi „Istrebljivača mrava“. Jeo je užinu, u sedećem položaju, na terasi, a njegov istrebljivač mu je pomogao da zaštiti svoje jelo od populacije insekata. (Da, prilično je nasilno, ali svako ko ima dečaka poput mog razume da je određeni nivo nasilja u opisu posla.)
Tražio je da mu tata iseče kartonske pravougaonike ranije tokom dana da budu krila za njegov avion od kartonske kutije. Potpuno njegov dizajn i njegova ideja. I zaista je izgledao kao avion, samo njegove veličine.
Dok mi je demonstrirao novi uređaj, pitala sam se: da je celo leto bio u nekim kampovima i programima, da li bi imao priliku da kreira ovako nešto?
Foto: Unsplash.com
Jer, naše leto je prilično dosadno.
Uglavnom se vrti po dvorištu, igra se sa crevom, pronalazi bube, skakavaca i kamenje, pokušava da demolira kuću i, priznajem, malo više vremena provodi pred ekranom.
Drugim rečima, to je jedno leto sasvim nalik onom kakav sam ja imala kao dete.
Nekim danima, zaista, imam veliki osećaj krivice zbog toga.
Krivo mi je da ne dobija mogućnosti koje dobijaju druga deca.
Krivo mi je da ne propušta zabavu.
Krivo mi je da mora da provede dosadno leto sa dosadnom mamom.
Ali, da je radio nešto drugo, da li bi ikada napravio svog „Istrebljivača mrava“? Da nije imao vremena da mu bude dosadno, da li bi otkrio toliko toga o svetu oko sebe? Da li bi ga zanimalo kamenje, stene, bube i žaba krastača koja živi u našem žbunju?
Nisu uzbudljivi kao raže i gepardi, ali su deo NJEGOVOG ličnog sveta, u njegovom su dvorištu. Ako se stalno zabavlja sa neverovatnim životinjama ili sjajnim naučnim eksperimentima ili aktivnostima za razvoj mozga — a sve to zamišljaju i nadgledaju odrasli — kako će ikada ceniti čudo koje se već nalazi svuda oko njega? Kako će ikada naučiti da sam pronađe to čudo?
Kada čujem neke roditelje kako kažu: „moja deca baš i ne umeju da se sama igraju“, ne mogu a da se ne zapitam da li su imala priliku da nauče kako to da rade.
Foto: Sigmund/Unsplash.com
Nemojte me pogrešno razumeti: roditeljstvo je težak posao i svi moramo da nađemo neki svoj stil koji nam odgovara. Znam da je luksuz čak imati i mogućnost da svog sina pustim da se vrti u kući jer radim od kuće. Roditelji koji rade puno radno vreme van kuće nemaju tu slobodu, znam.
Samo kažem da ne treba da se osećamo KRIVIM što provodimo „dosadno“ leto. Dajemo im fantastičnu priliku da se slobodno igraju.
A istraživanje za istraživanjem pokazuje da je upravo to ono što je deci najpotrebnije. Ne vežbanje pravopisa, ili učenje težeg gradiva od onog koje je razvojno prikladno, a svakako NE standardizovani testovi.
Potrebna im je slobodna igra! igra u kojoj oni biraju igre, postavljaju pravila, sami rešavaju probleme među sobom, gde odrasli ne upadaju i „popravljaju“ stvari umesto njih. (Dok igra ne postane previše gruba, ili u slučaju mog sina i njegovih rođaka, sve dok nema obilnog krvarenja.)
Igra je zaista dečiji posao. Posao detinjstva. Igra je ono što gradi inteligenciju, kreativnost, rezilijentnost, komunikacijske veštine.
Tekst prerađen sa bloga The Wild Word.