Vidim ga često kako uzrujan ponavlja sve ono za šta smatra da je mogao drugačije. Žao mu je što je viknuo, žao mu je što je bio strog prema deci. I njega muče identične stvari kao mene. Trudim se da mu stavim do znanja da je mnogo bolji roditelj nego što on misli da jeste. Trudim se da ga ohrabrim i želim da ima veru u svoje postupke.
Kada smo uplovili u roditeljske vode, shvatili smo da nam se život drastično menja. Upali smo u igru bez granica, žurku bez prestanka gde umesto skakutanja od kafića do kafića, skačemo sa jedne obaveze na drugu, sa jedne aktivnosti na sledeću, iz jednog parkića u onaj bolji, interesantniji.
Imamo dvoje dece. Muž i ja nemamo dodatnu pomoć, bake i deke su nam daleko i ne možemo na njih da računamo. Tako smo u situaciji da neprekidno smenjujemo uloge u filmu pod večitim radnim nazivom – “odvezi, dovezi, sačekaj, presvuci, nahrani”. Deca su nam veoma aktivna, oboje treniraju. Svakodnevni život nam diktiraju treninzi i škola.
Nedavno je sin imao važnu utakmicu, prvu i pravu. Sav je bio ozaren i jedva je čekao da obuče dres, koji je nosio njegovo prezime. Imala sam obaveze sa ćerkom, dok je muž ostao zadužen da spremi sina za utakmicu. U pakovanju i pripremi, muž je zaboravio da sinu spakuje dres. Nikada neću zaboraviti koliko je nakon toga krivio sebe. Bez obzira na to što je sin na kraju nosio dres – muž me je odmah pozvao, ja sam se odvezla do kuće i donela dres – ništa strašno rekao bi neko. Mom mužu je to bilo strašno. Uništilo ga je. Pokušavala sam da ga utešim, govorila da smo i taj problem rešili, da nema mesta za brigu. Govorila sam mu da nam je život postao vrteška, da neprekidno štikliramo ono što smo uradili i da je sasvim u redu posustati nekad od umora. Mi nismo mašine.
To je onda pokrenulo bujicu nekih griža savesti. Podsećao me je na jedno veče, kada je iscrpljen došao s posla i jurio decu, koja su bežala po kući da se spreme za spavanje. Sve je krenulo laganim opominjanjem da je kasno, pa su usledile molbe, a onda je viknuo na njih. Oni su se ukipili, uplašili, ali su se kao od šale spremili za krevet. Bio je ljut na sebe što je izgubio kontrolu. Govorio je da umor nije opravdanje, dok sam ga ja uveravala da ponekad i jeste. Mi smo prosto iscrpljeni. Nas niko ne podseća da pijemo vodu u toku dana, da jedemo redovno, da se obučemo toplo. Mi gubimo sebe u obavezama.
To je sasvim u redu. Rekla sam mu po milioniti put da je odličan roditelj! Da ja nikada ne bih poželela da neko drugi bude otac moje dece.
Mi smo tim. Uprkos svim preprekama, mi rešavamo sve. On je moj oslonac i ja sam njegov. Kao partneri treba da se ohrabrimo, potapšemo jedno drugo i kažemo: “hej, svaka čast!” Ne definišu nas trenuci slabosti, već ono dobro što smo uradili.
Kasnije mi je bilo žao što se nisam ranije osvrnula na to da i mog supruga gazi griža savesti. Nemojte da pravite istu grešku kao ja, već preduhitrite, i recite svom mužu da cenite sve što čini za vašu porodicu.
Recite mu: “radiš najbolje što znaš i naša deca će biti neizmerno zahvalna na našem trudu, jer podižemo zajedno ljude. Bravo za nas!”
Autor: Angela Anagnost-Repke
Izvor: popsugar.com