Danas, kada se u tvoje šarene snove upliću zahuktali tinejdžerski dani, želim ti reći da su sa njima doleteli i nezaboravni, neprocenjivi, neponovljivi i sjajni prijatelji tvoje mladosti.
U svakom njihovom liku videćeš strah i ljubav, nemire i bolne čežnje, glasne osmehe i prve poljupce, životne prijatelje i šetnje za nezaborav.
Videćeš sve ono što sanjaš i tiho dozivaš, sve reči i brojeve strane i daleke, sve likove i nakaze što prožimaju svet.
Shvatićeš mila, zašto belo nije uvek belo i kao filmsku traku, odrolaće ti život mnoge istine. Ne veruj zlobnim pričama o ludim bubicama, neuspelim pokušajima i kobnim greškama. Zagrli sve svoje sive dane, sve neuspehe i u ime svih suza reci im – hvala.
Neka će traženja biti laka, neka suviše bolna; nekim ćeš pesmama znati reči a neke ćeš ćutati. Bitno je da nikada i nikada ne prestaneš da tražiš, i da nikada tvoja duša ne prestane da peva.
Želim ti da od školskih klupa stvoriš svoj svet – za znanje, za ples, za sve žurke i sva muvanja sa čarima mladosti, kojih ćeš se jednog dana nasmejana sećati.
Pružaj svoje ruke nesebičnom svetu, širi pogled na sve strane, ne zaustavljaj nipošto svoje želje. Neke ćeš zagrljaje izgubiti, neke nove osvojiti. I onda, kada ti se učini da su ti ruke ostale same, da više nema zenice koja će poljubiti tvoj uplakani obraz, onda kada ti se učini da je ceo svet zaboravio koliko si divna – molim te ne zaboravi – mama je tu.