Sećam se dodira. Dodiri su bili predivni. Volela sam njegovo telo, on je voleo moje telo, a hormoni su tukli kroz vene i ubedili nas da se volimo.
Znam sve. Znam i da je tako na početku svake veze. Svi smo tada zavisni od seksa. Tada me nije bilo briga hoću li zakasniti na posao jer igramo jutarnje igre bez granica u krevetu.
Kako je vreme odmicalo, a ona španska serija iz prvog pasusa se razvijala, realnost se šunjala i tapkala mi za nogama, moje roze naočare su se prebrisale same. Tu negde, živela sam u očekivanju da će naša veza postati sadržajna, umirujuća i moje bezbedno mesto. Mislila sam u sebi – upoznali smo se dovoljno, znamo šta jednom prija, a šta ne. Mislila sam da se međusobno razumevanje prećutno podrazumevalo, i da akcija u krevetu nije neophodna na dnevnoj bazi i da ona neće biti ključ održavanja naše veze. Obaveze su se ređale, život dirigovao. Smatrala sam da je normalno da smo iscrpljeni i često nevoljni.
Međutim, sve je to tako u svetu kod parova gde jedan činilac nije seksualni zavisnik. Ja sam zapela baš za taj kamen.
Istini za volju, kako smo se uzeli posle par meseci zabavljanja, bila sam i ja deo ludačke „samo seks” faze. Kako sam samo sebe zavarala da je to „dok nas smrt ne rastavi”. U jednom momentu sam poželela da me smrt rastavi.
Moj, sada već, bivši muž, verovao je da poseduje moje telo, da ima pravo na njega čak i onda kada meni nije do toga, i kada kažem jasno „ne”. Bilo je prilika kada sam ga odbijala jer sam bila umorna od posla, od dece i obaveza. On me je kažnjavao ignorisanjem do te mere da sam se uspavljivala plačući. Samo sam htela da me neko voli bez obzira na to da li želim seks ili ne.
Govorio je da ne traži mnogo. On je želeo svega tri puta u toku dana. Govorio je da sam ja ta koja unosi nemir u brak, da sam nerazumna i da ne shvatam njegove potrebe, za koje je izričito tvrdio da su razumne.
Dovodio me je do pucanja. Navodio me je da sumnjam u sebe. Jer ko sam ja da ne poštujem njegove potrebe i promišljene računice seksualnih zahteva?
U našem braku nije bilo prostora da ga se uželim. Znala sam da me neprekidno skida očima, da neprekidno razmišlja o seksu. Znala sam da ne mogu da se sakrijem od njega. Naš brak je crpeo svu životnu snagu iz mene. Postala sam bezvoljna i veoma nesrećna.
Shvativši da od mene „nema vajde” okrenuo se pornografiji. On je, iznad svega, odani suprug za primer. Njemu nije padalo na pamet da me prevari. Osećala sam njegov prezir sve vreme. Znala sam da me ne podnosi i da me osuđuje, jer ne želim da budem intimna sve vreme. Znala sam da misli da sve radim na njegovu štetu.
Ignorisanje iz spavaće sobe se preselilo na ostatak našeg zajedničkog života.
Ignorisanje iz spavaće sobe se preselilo na ostatak našeg zajedničkog života. Razgovor nije postojao. Nebrojeno puta sam se trudila i pokušala da razgovaram sa njim o braku, o našim potrebama, o našoj vezi i odnosu. Htela sam da ga urazumim. Uvek bi me prekinuo govorom da me obožava i da sam sve umislila. Tvrdio je da je u meni problem.
Udaljila sam se. Postao mi je odbojan. Nisam se dobro osećala jer sam videla sebe njegovim očima. Bila sam parče mesa koje treba da se iskoristi. Plašila sam se njegovog dodira. Svaki dodir je bio bolan podsetnik na njegovu izjavu sa početka naše veze da dodiri nisu ništa drugo do uvod u seks. Zašto se grliti i maziti ako seks nije završnica?
Bacao se na mene. Iskorišćavao me je, a ja sam samo ležala i ćutala. Mrzela sam sebe. Želela sam da me napokon prevari, da mu se zgadim toliko da ode drugoj ženi. Znala sam da me siluje, ali nikada nisam mogla da kažem da je to bilo silovanje u pravom smislu reči, jer nikada nisam rekla “ne”.
Uzalud smo pokušali terapiju za parove. Na terapiji sam ja okarakterisana kao krivac. Prepisani su mi antidepresivi.
Sećam se jedne noći kada sam ga odgurnula od sebe. Pesnicom je udario u jastuk tik do moje glave. Uplašila sam se. On se okrenuo na stranu i zahrkao, kao da se ništa nije desilo. Cele noći sam bila budna. Znala sam da nešto moram da uradim. Morala sam da se sklonim, jer je u kući tenzija postala neizdrživa, i deca su bila nesrećna.
Počela sam da štedim. Znala sam da moram da pobegnem i spasim decu.
Nekoliko meseci nakon što je pesnicom udario jastuk, a ja skupila dovoljno novca, unajmila sam advokata i podnela papire za razvod braka. Spakovala sam deci i sebi neophodne stvari i odselili smo se.
Nije se sve bajno završilo. Tek tada je usledio pakao. Okarakterisana sam kao sebična i samoživa aždaja koja je ostavila vernog i brižnog muža. Izgubila sam sve prijatelje. Govorili su mi odvratne stvari u lice, gledali me podrugljivo. Govorili su da uništavam život svojoj deci, da sam ih odvojila od brižnog oca.
A istina je bila da su moja deca bila nikad bolje. To mi je jedino bilo važno.
I ja sam bolje, napokon. Moje telo je opet samo moje. Nikada više neću dozvoliti da ga bilo ko iskorišćava, i da me ubedi da na njega nemam pravo.
Izvor: thestir.cafemom.com
Još iskrenih tekstova mama čitajte na linku #MAMEISKRENO
Ako i vi imate iskrenu priču o bilo kom aspektu majčinstva i životu uopšte, pozivamo vas da je podelite sa drugim mamama. Pošaljite priču na mejl office@najboljamamanasvetu.com ili otvorite profil u delu Mame pišu. Iskustva mama su dragocena onim ženama koje sve to tek čeka.
Da biste bili u toku sa svim novim tekstovima, prijavite se za naš Newsletter OVDE.