Umesto da negujem svoju porodicu, ulažem u naše zajedničko vreme, dala sam sebi titulu menadžera i sve ih skupa ugušila komandovanjem.
Moja starija ćerka je umetnička, radoznala duša koja je večito u isprobavanju novih stvari. Njen svaki kreativni projekat nailazio je na moje negodovanje i neodobravanje. Jer novi recepti i umetničke aktivnosti za posledicu imaju umazane rukave i nered.
Moja mlađa ćerka je mali modni genije, obožava nakit i plišane igračke. Njeno insistiranje da u kolima vezujemo i plišane igračke, da se svaki put okiti pre izlaska iz kuće i njen nonšalantni odnos prema vremenu su me nervirali do tačke pucanja.
Moj zabavni, opušteni i spontani muž, sa svojim neopterećujućim planovima u meni je izazivao ljutnju i bes. Njega bih zato ignorisala danima.
Ljudi koji su moji najbliži, koje treba da volim bezuslovno, za mene su predstavljali skup navika koje su meni bile iritantne, neprestano me dovodile do ludila, ljutile me i menjale moje planove – koji su bili savršeno kontrolisani i efikasni.
Nisam bila ni majka, ni žena, pa ni normalno ljudsko biće. Stvarala sam toksičnu atmosferu koja je diktirala kontrolu.
Kako to znam?
Jedva sam trpela sebe samu. Ja sebe nisam mogla da podnesem. Samoj sebi sam hodala po živcima. Budila sam se ljuta, iznervirana, besna. Budila sam se spremna da obrnem još jedan krug zavođenja reda i kontrole. Zaboravila sam na zabavu. Zaboravila sam da se smejem. Zaboravila sam da budem zahvalna na svemu što imam. Možete da zamislite kako su se osećali članovi moje porodice.
Svakog jutra, po naredbi, poslušno i ćutke, moja starija ćerka bi došla da je očešljam. Brzala sam, čupala sam je, i pretvarala sam se da ne vidim da joj se grči lice. Uvek smo bili u žurbi, a ja bih pre svoje rođeno dete počupala nego da zakasnim.
Nisam bila ni majka, ni žena, pa ni normalno ljudsko biće. Stvarala sam toksičnu atmosferu
Onda bi došao red na mlađu ćerku, koja bi uvek zamolila da se sama očešlja. Na to sam odgovarala vikom: „Nemamo vremena za to sada!”.
Jedno jutro, u užurbanom tempu kakav sam forsirala, mlađa ćerka me nije pitala da li može sama da se očešlja. Bilo mi je lakše. To je značilo da joj za dva minuta sredim frizuru, uzmem gumicu i vežem joj rep i za tri minuta izlazimo iz kuće.
Agresivno i užurbano sam joj skupljala kosu, kada mi je moj odraz u ogledalu lupio šamar. Usne su mi bile stisnute u tanku liniju, obrve skupljene i namrštene, gotovo spojene. Kosa mi je bila u haosu, ja sam izgledala kao bleda verzija nečega što bi trebalo da bude žena. Bila sam ljuta, namrgođena spodoba.
Izraz lica moje ćerke govorio je: Ko si ti? Gde je moja mama?
Preznojila sam se. Suze su mi se navirale, ali sam ih zaustavila, jer menadžeri porodice ne plaču. To je poslednje što menadžeri rade.
Kako bi ti to uradila?
Pustila sam joj kosu. Ruke su mi drhtale. Glas mi se istanjio.
„Kako bi ti sredila kosu?” napokon sam pitala.
Bila je šokirana. Nije očekivala.
Uzela je češalj i malenim, ali spretnim pokretima češljala kosu.
Nasmešila se ponosno, dok joj je kosa sijala i padala nesmetano preko ramena.
Menadžer u meni je primetio da joj kosa na potiljku nije očešljana, ali je zaćutao.
„Hvala ti mama, ovo sam oduvek želela da uradim sama.”
Bio je to najlepši poklon. Nije mi trebalo mnogo vremena nakon toga da shvatim da postoji pregršt situacija gde mogu da pitam: „A kako bi ti to uradio/la?”
Shvatila sam da su svi oko mene ispunjavali svoje obaveze, samo na drugačiji način od mene. A ja sam se nekim strašnim putevima ubedila da je moj način najbolji.
Način na koji moja starija ćerka pakuje torbu za trening, čuva novac, bira poklone ili uči je samo drugačiji od onoga kako ja smatram da to treba da se radi. Njen način nije pogrešan, drugačiji je.
Mene je opterećivalo sve što nije po mom.
Kako bi ti to uradila? Često upitam kada vidim da čudovište u meni počinje da izgara od besa.
Kada sam napokon popustila, i dobro osmotrila kako ljudi oko mene rade stvari na svoj način, u svoje vreme, videla sam radost. Primetila sam da svaka osoba lepo reaguje na motivišuće, ohrabrujuće rečenice, pune topline i ljubavi.
Morala sam sebe da promenim.
Vremenom sam naučila da postoji pregršt načina obraćanja koji ne moraju da uključuju naredbe.
Napokon je došlo vreme da svojoj porodici budem motivator, shvatila sam.
Sada kažem:
„Sačekaću te.”
„Samo opušteno, u svom ritmu. Imaš vremena koliko ti treba.”
“Ulepšao/la si mi dan.”
Posmatram moju porodicu kako napokon cveta. Više nisu zgrčenih ramena, spremni da izvršavaju moje naredbe.
Moja porodica napokon cveta
Kažem:
„Na greškama učimo.”
„Ne mora sve da bude savršeno.”
„Možeš da radiš na tvom projektu još pola sata.”
Pritisak nestaje. Oni napokon dišu.
Kažem:
„Cenim te.”
„Slušam te.”
„Važan si mi.”
Govorim to svom mužu, koji me je toliko dugo trpeo i voleo.
Razgovori postaju lakši. Zajedničko vreme zabavnije i ispunjenije. Hoću da im zalečim sve rane.
Kažem sebi:
„Danas je bilo dobro.”
“Budi ljubazna prema sebi.”
“Danas je važnije od juče.”
Uveravam sebe da ćemo sve stići. Važno je da smo zajedno.
Lečim svoje rane ljubaznošću. Skidam svoje ožiljke ljubavlju. Ne pritiskam. Ne gušim. Dišem. Oni dišu.
„Volim te” odjekuje mojim hodnicima. Te dve malene reči, ponekad tako zanemarene, neizmerno su važne da budu svakodnevno izgovorene i da se njima nahrane ljudi koji su nam važni. Naučila sam. Nisam više menadžer, ja sam dala krila svojoj porodici. Napokon.
Autor: Rejčel Mejsi Staford, positiveparentingsolutions.com
Ako i vi imate iskrenu priču o bilo kom aspektu majčinstva i životu uopšte, pozivamo vas da je podelite sa drugim mamama. Pošaljite priču na mejl office@najboljamamanasvetu.com ili otvorite profil u delu Mame pišu. Iskustva mama su dragocena onim ženama koje sve to tek čeka.