Bio je to treći dan nove rutine za porodicu Edvards. Džodi, profesorka i savetnik na univerzitetu je provela leto radeći dva dana u nedelji i brinući se o svoja dva deteta: trogodišnjem sinu i 11mesečnoj ćerki, Dženi. Tokom dana kada je radila, oba deteta bi ostala kod bebi-siterke blizu njene kancelarije, piše www.parents.com.
Bio je Avgust mesec i krenula je nastava na univerzitetu, a predškolsko za njenog sina. Njena ćerka bi ostala kod bebi-siterke od ponedeljka do petka. ,,Mogla sam da odšetam sa posla i vidim Dženu, negujem je, i dovedem je na posao kada nisam imala časove’’ rekla je Džodi.
Jedan dan je odvezla sina u školu i povela oba deteta. ,,Bio bi baš nervozan zbog toga što je u novoj zgradi, pa bismo išli zajedno i proveli 20 minuta sa njim, igrajući se i čineći da mu bude prijatnije’’ seća se ona.
To je bio poslednji put da su svo troje bili zajedno. Džodi se seća kako je odnela Dženu nazad u auto i postavila je u naopako okrenuto sedište za decu. Počela je da joj peva, dok nije primetila da će zaspati. Automobil je bio relativno nov i dobro opremljen, imala je ogledalo kako bi i dalje mogla da vidi dete iako je postavljeno suprotno od pravca vozača. Na nekim starijim modelima automobila je postavljanje neophodne opreme za decu teže, a zbog toga ih roditelji često prodaju, daju na otkup ili menjaju za bezbednije automobile.
Gledala je u ogledalu i videla da mirno spava. Mislila je o tome koliko je želela da se Džena ne probudi kako bi se lepo naspavala kad stignu kod bebi-siterke. Mogla je da zamisli kako stiže kod bebi-siterke, hoda do zadnjeg sedišta, uklanja pojas sa bebi-sedišta, vodi je do vrata prekrivajući joj uši kako se ne bi probudila. ,,Zamislila sam kako govorim bebi-siterki: Džena spava, da li mogu da je postavim u krevetac?’’
Tokom narednih 15 minuta, Džodi se vozila ka bebi-siterki. Međutim, umesto da nastavi sa vožnjom posle svoje kancelarije i vozi još stotinak metara, ona je skrenula na parking kancelarije. ,,Parkirala sam auto. Moje torbe su bile na prednjem sedištu. Izašla sam i otišla sa druge strane da ih izvadim i otišla na posao’’ – ostavljajući Dženu u automobilu na temperaturi od 33° više od sedam sati…
Košmar svakog roditelja
Nažalost, Džena nije preživela. Ona je bila samo jedna od brojne dece koje nastradaju ostavljene u automobilima. Nesrećni slučajevi se dešavaju kada roditelji ostave dete da odrade neki usputni posao, ne shvatajući koliko je to opasno, i to otprilike u 20% slučajeva. Blizu 30% slučajeva se desi kada deca uđu u automobil bez znanja roditelja i ne mogu da izađu. Skoro 50% je ostavljeno slučajno u automobilu.
Dete je u mnogo većem riziku da doživi tragičan ishod u odnosu na odrasle. To je zato što se njihova mala tela zagrevaju tri do pet puta brže od odraslih. Unutrašnji sistem za hlađenje čoveka – znojenje, nije toliko efikasno kod dece kao kod odraslih. Odrasli imaju više kože kroz koje mogu da ispuštaju znoj koji hladi telo.
Kada se telo ne rashlađuje dovoljno brzo, temperatura tela deteta se može brzo podići na opasan nivo. Ako dostigne više od 40°, vitalni organi počinju da se gase, a ako dostigne više od 41, smrt je gotovo izvesna. Ovo se može desiti mnogo brže nego što ljudi misle. Čak i na svežoj temperaturi od 20 stepeni unutrašnjost automobila se može zagrejati u roku od nekoliko minuta.
Za roditelje koji su zaboravili dete u kolima, posledice ne mogu biti gore. Najgore od svega je što su izgubili dete, druga stvar je što su oni sami prouzrokovali. Treće – tragedija je bilo moguće sprečiti.
Kada je Džodi shvatila šta se desilo Dženi, srušila se pored automobila. Pre nego što je shvatila šta se desilo, bila je zbunjena. Izašla je iz kancelarije u 16:00h, jedva čekajući da pokupi Dženu čiju je sliku zakačila na svoj pano. ,,Ubacila sam auto u rikverc, dok sam izlazila sa parkinga, pogledala sam u retrovizor i videla je.’’
Nije mogla da razume kako je dospela tu, bila je sigurna da je ostavila kod bebi-siterke. Kada je premotala događaje od tog jutra, shvatila je da to nije bio slučaj.
Pre nego što je policija odvela na ispitivanje, bio je jedan poziv koji je morala da učini. ,,Morala sam da kažem mužu šta se desilo. Sećanje na to će mi slamati srce zauvek’’ rekla je ona.
Kako se ovo dešava?
Kad god se ovakav slučaj desi, javnost uvek odgovara na isti način: Kako roditelji mogu da ostave dete u vrelom automobilu?! U većini slučajeva je dete zaspalo, pa nije bilo podsetnika za roditelje. Još ako je dete postavljeno u suprotnom smeru, nije bilo vizuelnog stimulansa – bebina glava se nije videla od vrha sedišta.
Jedan od faktora koji je teško razumeti je ljudski mozak. Neuropsiholog koji je često angažovan na ovakvim slučajevima je dao malo više uvida u to kako se ovakvi slučajevi dešavaju.
,,Moramo da razumemo da mozak ima dva dela koji različito funkcionišu. Imamo bazalne ganglije, tzv. ,,pozadinski sistem’’ koji kontroliše naše navike. Omogućava nam da radimo stvari bez razmišljanja o njima’’ kaže on. Zamislite košarkaše koji gađaju na koš, oni ne moraju da razmišljaju o potezu.
Bazalne ganglije imaju veliki udeo u vožnji. ,,Kada često vozite od jedne do druge tačke, možete da uradite to bez razmišljanja. Čak je moguće da se ni ne sećate puta.’’ Recimo ako vas partner nazove i kaže da kupite mleko. Vi stignete kući i shvatite da niste kupili mleko, možda dođe i do svađe. Naravno, dete se ne može porediti sa svakodnevnom namirnicom, ali po rečima doktora princip je isti.
,,U suštini, mi smo na auto-pilotu. Dodajte još stres u celu kombinaciju i razumećete da je moguće da se ovakve stvari dese’’. A dovoljno je da se dese samo jednom.
Nadamo se da će vas ova teška ispovest naterati da obratite posebnu pažnju svaki put kada vam je dete u automobilu. Da li vam se desila slična situacija? Slobodno podelite sa nama kako bi i drugi roditelji bili svesni da se ovakve stvari dešavaju. Mi vas ne osuđujemo.
Autor: Dragan Antić, tata