Srećan nam 12 Mart. Ne, nije nikakav zvanični praznik. A umesto 12 Marta stavite koji god datum želite. Neka nam je srećan i taj dan. Nekome nije.
Mogla sam ovaj tekst napisati i baš na Dan žena. Ali nisam. A evo i zašto.
Čitala sam juče tekst o ženama u Severnoj Koreji. Gledala i par videa od žena koje su uspele da pobegnu odande i pređu u Južnu Koreju i ostala sam sa knedlom u grlu.
Poznato je da je Kim Džong Un zabranio farmerice, pantalone, kratke suknje i još neke od modnih komada koji se smatraju neprikladnim, odnosno nedovoljno privlačnim za muškarce u Severnoj Koreji. Uticaj Zapadne kulture (Kina i Amerika) mora biti sprečen!
Jako mi je ostavila utisak priča 27'godišnje devojke Danbi, koja je uspela da pobegde iz države u kojoj se rodila, a koja je zbog svoje buntovnosti i željom za revolucijom kada je odnos i život žena u pitanju, upadala u brojne nevolje.
Tako, jednom je obukla farmerice sa zvonastim nogavicama i naravno bila strogo prekorena od ulične patrole. Farmerice su joj isekli da ne može nikada više da ih nosi. A pored toga, bila je prisiljena da stoji na ulici u centru grada, tako poderanih farmerica i nagnutom glavom čitavih šest sati. Kada se vratila kući, morala je da da izjavu kako obećava da nikada više neće prekršiti pravila.
Obećala, ali nije ispunila. Njen otac se bavio švercom "muškim" stvarima, ali ona je želela da napravi nešto za žene koje dele njenu sudbinu. Pa tako, još kao 17 godišnja devojčica kreće da sa tatom, bratom i još par prijatelja na crno uzima i prodaje šminku. Da, šminkom je htela da izazove osvešćenje i revoluciju žena. Kaže da je najveća potražnja bila za ajlajnerom i maskama za lice. Nakon nekog vremena, ona i njena porodica i prijatelji su uhvaćeni. Nakon dugačkog ispitivanja i maltretiranja, njena porodica i prijatelji su oslobođeni, ali ona i njen brat tek treba da osete na svojoj koži šta znači prekršiti pravila.
Kako govori u svojoj priči, ona i njen brat su bili prinuđeni da nedeljama sede ukrštenih nogu, hraneći se samo sa par zrna kukuruza dnevno, a bilo im je zabranjeno i da legnu ili spavaju. Nakon takve kazne, prebačeni su na novoj lokaciji, a mučenje je bilo još gore.
"Mislila sam da ću svakako umreti pa sam zato odlučila da im ništa ne kažem", kaže Danbi.
Na kraju, desilo se i ono najgore – prebačeni su u zatvorski kamp i znali da je tu verovatno kraj. Pomoću cevki, ona i brat su uspeli da komuniciraju, pa je njen brat odlučio da prihvati na sebe svu krivicu, a da nju oslobode da bi mogla da se brine o porodici. Kako kaže, do dana današnjeg nije čula nikakvu vest o njemu, ali da se duboko u sebi nada da je on još uvek živ.
Druga devojka iz Severne Koreje je priznala da je samo ona uspela da pobegne, a da joj je porodica ostala tamo. Kako kaže, ona potiče iz siromašne porodice sa sela, gde posedovati bicikl je jednako bmw-u. Oni su imaji jedan stari, ali ona nije smela da nauči da ga vozi. Žene nemaju prava na to. Međutim, imala je "sreće" da je odaberu da bude deo "Grupe zadovoljstva".
"Ako ste lepe i pronađu vas i odaberu, nemate prava da kažete ne. Vode vas u glavni grad, tamo vam nalaze posao – neke postaju sekretarice, neke dobiju druge profesije, ali tokom vremena skoro sve postaju eskort pratnja, odnosno seks robinje severnokorejske elite".
S druge strane, jako je zanimljivo, da prilikom udaje žena ne mora da uzme muževo prezime. Dete mora. I takođe, ženi ne pripada plata muškarca. Tako, ako se udate za doktora, to ništa ne znači, jer vi morate da se same snađete za prihod. Pa zbog toga, mnoge žene su prinuđene da rade razne poslove da bi prehranile porodicu, često i ilegalne. Šta god radile, žene moraju nositi suknju. I moraju da skuvaju mužu ruček i večeru. I to "propisanu", ne neko prženo nabrzinu.
Žene tamo takođe ne koriste tampone i druge proizvode za intimnu higijenu. To je zabranjeno. Koriste proizvode za višekratnu upotrebu. A za kozmetičke proizvode čak i nemaju ime već objašnjenje – ono što boji usta, ili ono što čini obraze crvenim…
S druge strane, turski mediji u poslednje vreme su preplavljeni užasnm vestima u kojima žene gube svoj život ili su brutalno maltretirane. Evo o čemu pričam:
-Roditelji hteli da udaju ćerku sa bratom od strica, ona pobegla sa dečkom. Nakon par meseci, porodica ih zove da se pomire, mladi par poveruje u namere roditelja i ode u goste gde budu brutalno maltretirani, a nakon toga i ubiveni. Roditelji su se izjasnili na sudu da nisu krivi.
-Muž ženu tuče brutalno svakoga dana, preteći da će da joj oduzme decu ako bilo kome nešto kaže. Jednog dana je vezuje za radijator i ide da kupi večeru, a pre odlaska joj kaže da će, kada se vrati, da joj oduzme život. I to će stvarno želeti da uradi, ali nakon borbe, metak pištolja će pogoditi njega i ona je danas osuđena na 24 godine zatvora jer: "Muž koji ide da kupi hranu, nije u stanju da te ubije".
-Devojka izlazi sa momkom na sastanak. Nakon toga se dogovre da podele taksi, međutim tu je njen kraj. Naravno, taksista odveze momka do njegovog doma i nastavlja svoj put.
Imate i takve priče o ženama i devojčicama koje nikada nisu videle more. A ima li ko ne voli more…
Imate ih i kod nas i u susedstvu i šire. Imate i takve koje nikada nisu bile kod kozmetičara ili ne znaju šta je depilacija.
Na našim prostorima se baš za osmi mart pojavila priča o "Ex Yu Balkanskoj sobi" gde preko 36.000 muškaraca razmenjuje i uživa u golim fotografijama devojaka – većina njih snimana i slikana bez saglasnosti (ima čak i videa silovanja!!), a drugi deo su snimci napravljeni u vezi, a u grupi prikazani iz osvetničkih pobuda. Još gore je to što u toj grupi, odnosno grupama jer ih ima više (U Makedoniji se zvala Javna soba), postoje i žene, koje nemaju nikakav problem sa ovakvim plasiranjem i degradiranjem žena i ženske privatnosti i prava.
Koliko od ovih 36.000 muškaraca je čestitalo svojoj majci, sestri, devojci, koleginici, baki, ženi osmi mart? Koliko žena, ćerki, sestara su stavljene na stubu srama? Koliko žena zaista nema problem sa tim i zbog čega nam se ove stvari dešavaju?
Možda deo vas koji čita ovo, takođe ima knedlu u grlu kao što sam i ja nakon svih ovih vesti. Nikada nisam verovala da ću 2021 godine čitati ovakve vesti i svedočiti ovakvim poražavajućim stvarima.
Možda smatrate pravo nege, pravo izbora svega, pravo glasa, pravo donošenja odluka… vrlo normalnim za 21 vek (što bi naravno i trebalo biti), ali dok ja ovo pišem, a vi čitate, postoje žene koje i ne zaju još uvek kako glasačka kutija izgleda. Koje čak i nemaju pravo na obrazovanje. Na izbor partnera ili boje kose…
Nije svakoj ženi 8 Mart srećan. Nije ni 9'ti, ni 12'ti. Nije ni mart, ni maj, ni decembar. Slavimo mi još uvek neke stare borbe, a da sadašnjosti nismo svesni, a u budućnost se i ne trudimo da gledamo.
U 21 veku, u nečemu stvari su bolje, ali daleko od dobrih. Borba nije dobra.
A ako već trebamo poželeti da nam neki dan bude srećan, onda neka bude svaki. Ne zbog toga što trebamo pažnju, ljubav, "Dušo, danas ću ja oprati posuđe" ili "Vodim te na ručak", ne zbog cveća i poklona koje trebamo dobiti. Već zbog toga što neke od nas imamo šansu da napravimo da nam bude bolje. Svima. Neke na žalost nemaju nikakva prava, a tek na takvu šansu za borbu..
Svaka od nas ima neku žensku moć, a kada bismo je ujedninile, možda bi se desila i čuda. Kada bi jedna drugoj bile poddrška, a ne osuda, kada bi jedna drugoj bile čvrsta leđa, sigurna ruka…
Ali pre svega, da bi napravile kakvu god promenu, moramo verovati u sebe i u to da možemo. Zbog sebe. Zbog ovih žena koje su prošle pakao ili za one koje sad prolaze. Za buduće generacije.
Nije lako.
Ali kad je pa ženi bilo lako?
(naslov slobodno promenite, a oko 8h ću još jednom pogledati tekst, jer mislim da možda trebaju neke stvari da se poprave)