Da li je vaše dete nekada “uzelo” nešto bez pitanja? Igračku u prodavnici? Sakrilo je od vas šaku bombona iako ste vi rekli da sme da uzme samo jednu? Nešto još gore? Ako ste odgovorili pozitivno na neko od ovih pitanja sigurno znate da se taj postupak definiše kao krađa i da ne može tek tako da prođe. Krađa je tema o kojoj malo roditelja želi da govori, prisutna nažalost u celom društvu. Ali, pre nego što se uspaničite pročitajte kada se uopšte može govoriti o krađi i šta vi kao roditelj možete da uradite.
Kada treba da zna da je to loše?
U uzrastu između 18 meseci i 2 godine dete prolazi kroz čitavu seriju etapa razvoja važnih za definisanje lične individualnosti. Upravo u ovoj fazi ono otkriva sebe i pojam “ja”, kao i reč “ne”. Ove pojmove dete obično ponavlja često pokušavajući da se autoafirmiše. Osim toga, dete usvaja i osećanje posedovanja nečega. Ovo osećanje se manifestuje pre svega kroz izraz “moje” koji dete upućuje svim stvarima sa kojima je i kontaktu.
Mala deca ne kradu. Do pete godine dete ne razume pojam vlasništva i ne zna da nije u redu uzimati stvari o drugih.
U ovom uzrastu je prirodno da dete shvata sve što je oko njega kao deo sebe. Zbog toga reaguje kada neko hoće da mu “otme” neku stvar iz ruke. Samo nakon druge godine će, uz pomoć roditelja, naučiti da primećuje potrebe drugih ljudi i da shvati pojam vlasništva.
Oko pete godine dete, zajedno sa pojmom vlasništva treba da je naučilo i šta znači “krasti”, u smislu “uzeti nešto što pripada nekom drugom kao svoje” kao i da dobro zna da se ovom terminu pripisuju negativne karakteristike.
Dete ovaj pojam može da razume zahvaljujući uzoru roditelja koji prenose vrednosti i edukuju dete, ali i povezivanjem pojmova prisutnih u bajkama, dečijim filmovima i ostalim pričama u kojima se često pojavljuje negativno prikazani lik “lopova”. Iz ovog razloga, dete će često i glumeti lopova u igri.
U svoj toj igri nekada se dešava da se ponašanje prenese i van igre a da dete ne shvati razliku. U tom trenutku može da se desi da dete “ukrade” nešto (keks, bombone, svesku) da bi bilo uhvaćeno.
Zašto to radi?
Ukoliko se radi o jednom, izolovanom slučaju, događaj može da bude slučajan. Međutim, ako se ovo ponašanje ponavlja treba potražiti uzrok u detetovom okruženju. Naime, ustaljivanje ovakvog ponašanja može da znači da je detetu potrebna stabilnija životna sredina ili da mu nedostaju pozitivni uzori u svakodnevnom životu. U ovakvoj situaciji može biti od velike koristi razgovor sa dečijim psihologom koji mu može pomoći da bolje razume šta pripada njemu a šta drugima.
Ukoliko primetite da dete “kraducka” nemojte umanjivati značaj ovih sitnih krađa kojima dete pribegava. Tražite objašnjenje za keks koji mu niste dali ili za lizalicu koju mu niste kupili. Zapamtite – nema malih krađa! Sagledajte problem odmah i “sasecite ga u korenu”. Dete treba od malena da razume krađu kao nešto potpuno zabranjeno.
Kako znati da nije samo igra
Stvari se menjaju kada cilj “krađe” više nije da ga neko otkrije i uhvati nego prisvajanje nečega što bi dete volelo i želelo da ima a nema. Činjenica da dete ovu akciju obavlja kradom glavni je kriterijum za razumevanje da li se radi o igri ili ne.
Prve “male krađe” se dešavaju u obdaništu iz razloga što prisustvo vršnjaka stvara prilike za odmeravanje i takmičenje sa drugom decom između stvari koje se poseduju. Iako retko, ovo odmeravanje može da navede dete da prisvpoji neki željeni predmet ako se nađe u situaciji da to može da uradi a da ga niko ne vidi.
Dve tipične situacije i šta raditi
Sudeći po načinu na koji se krađa odvija ona može pokazati da je dete manje ili više svesno svog postupka.
1. Dete nađe predmet koji želi zaboravljen na nekom mestu i stavlja ga u džep. Možda mu nije skroz jasno da taj predmet pripada nekom drugom. Kada mama otkrije ovakav predmet potrebno je da pita dete gde ga je našlo i da mu objasni da je najbolje dati ga učiteljici ili nekoj drugoj odgovornoj osobi da ga vrati vlasniku koji će najverovatnije da ga traži.
2. Dete uzme nešto što je na svom uobičajenom mestu (npr.igračka iz tuđeg ranca). U ovom slučaju dete nastupa iako zna da krade. Reakcija roditelja treba da je odlučna i jasna kako bi odmah objasnili detetu da ovo nije društveno prihvatljivo ponašanje.
Da li ste vi uhvatili dete u krađi? Kako po vama treba da se postupi u ovakvoj situaciji?
Knjižica za decu na ovu temu: Kristijan Lamblen, “Joco, to nije tvoje!” u izdanju Lagune.
Jovanna is simply dummy text of the printing and typesetting industry. Lorem Ipsum has been the industry's standard dummy text ever since the 1500s, when an unknown printer took a galley of type and scrambled it to make a type specimen book. It has survived not only five centuries, but also the leap into electronic typesetting, remaining essentially unchanged. It was popularised in the 1960s with the release of Letraset sheets containing Lorem Ipsum passages, and more recently with desktop publishing software like Aldus PageMaker including versions of Lorem Ipsum.