Prvo oktobarsko izdanje američkog TIME magazina je tekstom koji tvrdi da roditelji uvek imaju omiljeno dete bukvalno uzburkalo roditelje, prvo u Americi a zatim polako i širom sveta. Pročitajte šta oni kažu na ovu temu pa nam kažite i vaše mišljenje.
Džefri Kluger, novinar TIME magazina i autor nekoliko knjiga, kaže da je ovo jedna od najbolje čuvanih porodičnih tajni i da svaki roditelj ima omiljenog sina ili ćerku. Uprkos svom njihovom trudu da ubede decu (i sebe same) da nemaju miljenika. Naime, istraživanje Kalifornijskog Univerziteta u Dejvisu iz 2005. godine pokazalo je da 65% mama i 70% tata priznaje da više voli jedno dete, obično ono najstarije.
Kluger smatra da je ovo sasvim prirodna stvar određena potrebom preživljavanja. Mame i tate su obično na strani najvećeg, najzdravijeg potomka koji će njihove gene uspešno preneti na sledeću generaciju.
Naravno, nije baš uvek najstarije dete miljenik porodice. To može da bude i najmlađe ali čak i srednje dete, pod uslovom da se po nečemu izdvaja, najčešće ako je suprotnog pola od prvog i najmlađeg deteta. Isto tako ni sinovi ne moraju da budu tatini miljenici. Iako tata može da voli svog “naslednika” i bude ponosan na njega jer je dobar u sportu i jak, kod kuće može da primeti da je sa njim nemoguće razgovarati dok ga slatka ćerkica stalno grli i čini da se oseća njenim zaštitnikom.
Stalni protekcionizam jednog deteta ne pogoduje nikome. Po istraživanju Univerziteta u Denveru, deca koja su se osećala manje voljenim imala su veću šansu da pate od anksioznosti, imaju nisko samopoštovanje i razviju depresiju. Neki od njih se i problematično ponašaju, izazivajući tako još veći jaz između sebe i roditelja. Isto tako, omiljeno dete može biti nepripremljeno na realnost stvarnog sveta ako su se kod kuće osećali “posebno”.
Savet za roditelje je da “ne budu iskreni”. Stručnjaci se međusobno ne slažu u tome koji je tačan uticaj protekcionizma ali je glavni savet jednostavan: zadržite svoja osećanja za sebe za dobrobit dece. Sam Kluger kaže da deca znaju koje od njih je omiljeno dete roditelja i da će se oko toga zadirkivati i o tome pričati ali to nikada neće čuti od samih roditelja. On još dodaje da ovo treba prihvatiti kao prirodnu činjenicu i da, što se pre s tim pomirimo biće nam svima lakše. On sam je znao da nije miljenik porodice i da je najmlađe dete bilo glavno u maminim očima iz jednostavnog razloga – bio je neodoljiv.
Šta vi mislite o ovome? Da li je u vašoj porodici bilo miljenika? Da li vi imate omiljeno dete?