Najbolje patronažne sestre Srbije – Suzana Milev, Dimitrovgrad (INTERVJU)

Recite nam par reči o sebi

Rođena sam u Prilepu, Makedonija i vođena velikom ljubavlju došla sam u mali grad na istoku Srbije, gde sam stvorila porodicu i tu ostala do današnjeg dana. Majka sam dva odrasla sina i srećna baka – imam unuka Nikolu i unuku Dunju. Kao i svaka baka i ja ću reći da su mi unuci najveća radost u životu, ali ne mogu da ne pomenem da je i posao koji radim moja opsesija. Počela sam da radim kao akušerska sestra u porodilištu u Dimitrovgradu, ali sam nakon njegovog zatvaranja lišena zadovoljstva da pomažem mama u njihovim najlepšim i najtežim trenucima. Prebačena sam u službu polivalentne patronaže gde sam shvatila da su porođajne muke majki u stvari slatke muke, a da se njihovi problemi gomilaju svakim danom kod kuće.

Ja sam „baby friendly“ sestra, pohađala sam seminar 9 meseci, 3 puta sam dobitnik zahvalnice Doma zdravlja za uspešnost u radu. Punih 20 godina radim na programu DOJENJE – najbolja hrana za bebe. Zajedno sa mojim koleginicama radimo na mnogobrojnim aktivnostima i pokretači smo akcija, koje zahvaljujući podršci relevantnih institucija dobijaju na masovnosti i značaju. Akcije koje imaju decenijsku tradiciju su Božićni dar, gde u saradnji sa lokalnom samoupravom prvoj bebi u novoj godini dajemo prigodne poklone. Akcija Dojenje, dobija na masovnosti tako što organizujemo rad sa decom iz vrtića, gde se uključuju i roditelji u radu, pa su takve radionice najbolji poklon za oči i rad patronažne sestre, jer upravo tada čujete reč roditelja, i vidite onaj mali smotuljak koji kupamo kada dođe kući iz porodilišta, koji sada pokušava da vam pokaže koliko je zdravo dete poraslo.

Kako biste opisali svoj posao i šta sve on podrazumeva?

Ne mogu, a da ne pomenem da je Dimitrovgrad veoma malo mesto u kome se svi poznajemo, a ono što patronažna sestra najbolje zna je činjenica da nam se grad polako gasi. Poslednjih godina u Dimitrovgradu se rodi svega 50-ak beba godišnje. Sećamo se sa tugom u očima kada nas je službi bilo više, a beba i preko 110 godišnje. Zato smo pre 4 godine odlučile da pokrenemo akciju Da nas bude više, gde smo zahvaljujući podršci Doma zdravlja i lokalne samouprave napravile kalendare sa fotografijama svih beba rođenih u prethodnoj godini. Akcija je i humanitarnog karaktera, jer ima za cilj da od prikupljenih dobrovoljnih priloga za kalendar novac uputi najugroženijoj porodici. Ove godine akciju je u izradi fotografija pomogao i Foto klub Caribrod. Radili smo na programima Dok roditelji spavaju – prevencija rizičnog ponašanja mladih i očuvanje reproduktivnog zdravlja.  Stalne radionice sa predškolskom i školskom decom.

U ovom poslu važno je slušati i razumeti druge. Ono što mnoge naše kolege ne vide to vidimo mi iz patronaže. Ući u porodicu stvara jednu kompletnu sliku, ne samo o bebi, već o odnosima u porodici, o problemima… Morate naći načina da vam roditelji veruju, da mogu otvoreno da govore o problemima koje imaju, a da vi na sve to odgovorite mirnim glasom, sa puno razumevanja, sa vedrinom … da pokažete da su njihovi problemi i vaša briga i da ćete zajedno to prebroditi.

Patronažna sestra nema radno vreme, ona je uvek dostupna. Odgovara na sve pozive i pritiče u pomoć. Ja ne znam šta je godišnji odmor, jer često i tada radim… ali to me čini srećnom, jer je predivan osećaj kada znate da nekome pomažete, kada dajete savete kako da neguje ono što je njemu svetinja.

Za uspešan rad, naročito u akcijama i radionicama sa trudnicama, najvažniji je timski rad, a mi to u Dimitrovgradu postižemo!

Kako izgleda vaš tipičan radni dan?

Radni dan patronažne sestre ima svoju proceduru:

od 7:00 do 9:00 je administrativni deo dana, gde se fakturišu usluge iz prethodnog dana, sređuju kartoni, planiraju posete za taj dan, priprema se pribor – patronažna torba i posle doručka idemo u patronažne posete. U zavisnosti od potrebe i poziva, kao i dobijenih lekarskih naloga idemo na teren. Radimo minimum 5 poseta i individualne razgovore koji su prethodno planirani ili zakazani rad u grupi i to sve u cilju podizanja nivoa zdravstvene kulture stanovništva. Takođe radimo i sa penzionerima – merimo krvni pritisak, šećer u krvi i lečimo najboljim lekom: slušamo i  ponekad savetujemo.

Patronažna sestra je produžena ruka lekara, jer ona ulazi u porodicu i tamo sprovodi zdravstveni rad. Sve što ne vidi lekar, vidi patronažna sestra ulaskom u porodicu. Pred kraj radnog vremena oko 14:00 vraćamo se u Dom zdravlja da ostavimo patronažnu torbu.

Kako ste počeli da se bavite ovim poslom?

O tome sam već nešto rekla: bila sam akušerska sestra, ali porodilište se zatvorilo, pa sam počela da radim ovaj posao i iskreno obožavam ovaj poziv. Ne može se rečima opisati, ono što se može pročitati u očima mladih majki, koje od vas očekuju savet, pomoć, razumevanje, a ponekad budete i rame za plakanje… a onda sledi poziv gde čujete da je beba kakila, zahvaljujući vama, pa se osećate presrećno što ste učinili da neko bude veštiji u onome što mu je priroda dala. Pa slede pozivi majki beba sada bolje sisa, napreduje, lepo spava…

Šta najviše volite u svom poslu a šta najmanje?

Volim svoj posao, kako godine prolaze to je postala opsesija. Volim sve, nekad mi se čini da volim i ono što ne volim.

A ne volim vreme u koje živimo. Ako želite da znate da li je kriza još uvek tu, pitajte patronažnu sestru. Terenski rad bez terenskog vozila, po kiši, snegu, suncu, sa torbom na ramenu, naoružana strpljenjem i razumevanjem. Ne volim kada vidim mlade roditelje, sa bebom koju obožavaju, prepuni ljubavi prema svome čedu, a nezaposleni… jedva spajaju kraj sa krajem… To je ono što ne volim –  NE VOLIM što mladi ljudi ne rade, a mi očekujemo da imamo zdravo društvo u kome ćemo podizati svoju decu i unuke. To je ono što me tera da budem razočarana… Volim srećna lica i zadovoljne zdrave bebe!!!

Koji su to izazovi sa kojima se sreću patronažne sestre? Koji su vaši najveći problemi?

Izazov je ostati normalan! Malo se šalim, ali zaista je teško kada vidite probleme mladih porodica i ljudi iz vašeg okruženja. Najbolje je biti zdrav. Za mene je izazov očuvati razum kada je teško… a zna da bude veoma teško… izazov je ne odreagovati na aroganciju i drskost, izazov je pomoći ljudima da vide ljudski deo radnika doma zdravlja… Cilj mi je da nijedna mlada majka nema mastit – to shvatam kao svoju životnu misiju. Izazov je pomoći da se svaka trudnoća iznese do kraja, da se rodi što više zdravih beba.

Što se tiče problema, već sam spomenula da nemamo terensko vozilo, nemamo opremu za terenski rad, jedino čega imamo na pretek je naša volja i želja da pomognemo ljudima.

Šta vi mislite o današnjim roditeljima i novim mamama? Da li su one spremne za ovu svoju novu ulogu?

Šta mislim o današnjim roditeljima i novim mamama… već sam dosta toga rekla, ako čitate između redova. Mogu da kažem da mladi roditelji sarađuju, da su spremni da se menjaju, prihvataju savete i poštuju i cene kada im se pruži podrška i razumevanje. Nezahvalno je praviti paralelu nekadašnje i današnje mame. Sve su one majke. Vremena se menjaju, pa se stoga menjaju i ljudi… Ono što je dobro, a što zna da bude i mač sa dve oštrice je puna posvećenost deci, pažnja koja se posvećuje detetu kao ličnosti. Mlade mame nemaju dovoljno strpljenja kada je dojenje u pitanju, pa su sklone da brzo odustanu i odreknu se blagoslova koji imaju. Nekako je svima lakše da idu linijom manjeg otpora pa tu posebno radim sa očevima, jer je njihova podrška majkama najvažnija u tom trenutku.

Šta biste voleli da roditelji znaju o patronažnim sestrama?

Ljudi treba da znaju da je patronažna sestra pre svega čovek, a zatim i profesionalac u svom poslu. Čoveku možete uzeti, ali mu ne možete dati ako on to ne želi. Onoliko koliko je neko traži, toliko je patronažna sestra spremna da pomogne.

Iskoristiću priliku da se zahvalim svim mama i tatama koji su me predložili za vaš konkurs, koji su komentarisali moj rad i na taj način iskazali svoju zahvalnost prema meni. Neka su živi i zdravi i neka im deca srećno odrastaju, ovako ću se ja njima zahvaliti!