Kada su posmatrali kako tinejdžeri pristupaju svađama, stručnjaci su identifikovali četiri različita stila: napad, povlačenje, poslušnost i rešavanje problema.
Adolescenti koji pribegavaju jednom od prva dva puta – eskaliranju svađe ili tvrdoglavom odbijanju da se upuste u raspravu – imaju najveću šansu da budu depresivni, anksiozni ili delikventni. Ali, čak i oni tinejdžeri koji odaberu treći put i poslušaju roditelje, jednostavno ispunjavajući tako njihove želje, u velikom procentu pate od poremećaja ponašanja. Pored toga, tinejdžeri koji ne mogu da reše probleme kod kuće često imaju slične muke i u prijateljskim kao i ljubavnim odnosima.
Nasuprot tome, tinejdžeri koji koriste tehnike rešavanje problema kako bi rešili nesuglasice sa svojim roditeljima predstavljaju potpuno drugačiju sliku. Oni uživaju najsnažnije psihičko zdravlje i formiraju najbolje i najsrećnije odnose kasnije u životu, što su dve stavke koje bi svaki roditelj poželeo svom detetu.
Pa kako da odgajimo tinejdžere koji nesporazume vide kao izazove koje treba rešiti?
Jedno novo istraživanje tvrdi da konstruktivni konflikt između roditelja i tinejdžera zavisi od spremnosti adolescenta da vidi dalje od svoje lične perspektive. Drugim rečima, dobre svađe se dešavaju kada tinejdžeri uzimaju u obzir argumente sa obe strane, a loše onda kada to ne rade.
U prilog tome ide činjenica da intelektualna sposobnost da se u obzir uzme više pogleda cveta u tinejdžerskom uzrastu. Dok mlađoj deci nedostaje neurološki kapacitet da potpuno razumeju tuđu tačku gledišta, kod adolescenata se ubrzano razvija deo mozga povezan sa apstraktnim rasuđivanjem. Ovo vodi ka vidljivim poboljšanjima sposobnosti da se određene situacije posmatraju i sa suprotnog gledišta. Postoje i dokazi da roditelji mogu da na najbolji način iskoriste neurobiološki razvoj svog deteta tako što će mu ličnim primerom pokazati kako se uvažava tuđe mišljenje. Odrasli koji su spremni da uđu u kožu svog deteta odgajaju tinejdžere koji im uzvraćaju istom merom.
Međutim, nalazi istraživanja se retko jasno preslikavaju na realnost porodičnog života. Konflikt prati i usijana glava, a tuđi pogled možemo sagledati samo mirne glave. Zamislite adolescenta koji objavljuje svoj plan da vikend provede sa jako problematičnim drugom. Svaki razuman roditelj će reći „Ne dolazi u obzir!“ i time, kod svakog normalnog tinejdžera, izazvati erupciju, povlačenje ili namrštenu poslušnost.
Niko se ne raduje svađi sa svojim detetom tinejdžerom, ali varnice koje su sastavni deo odgajanja adolescenata se mogu lakše podneti kada ih posmatramo iz pozitivnog ugla a ne kao nepremostivu prepreku.
Interakcija koja se ovde završava predstavlja propuštenu priliku. Ali težak početak možemo prebroditi ako svemu damo drugu šansu. Roditelj bi u pomenutom scenariju mogao da kaže „Žao mi je što je sve tako ružno ispalo. Pomozi mi da razumem zašto želiš da provodiš vreme sa osobom koju ni ne voliš toliko. I da li možeš da razmisliš zašto mi je toliko neprijatna i sama pomisao da se družiš sa njim?“
Nijedan roditelj ili tinejdžer ne može, i ne treba, da svaku diskusiju pretvori u razumno razmatranje suprotnog gledišta. A neke porodice izdrže i toksične bitke koje daleko prevazilaze svađe svojstvene podizanju adolescenata. Ipak, istraživanja tvrde da razne vrste neslaganja nude priliku da se mladima pomogne da bolje razumeju sebe i druge, kao i da formiraju životnu naviku nalaženja prostora za civilizovan razgovor uprkos neslozi.
Niko se ne raduje svađi sa svojim detetom tinejdžerom, ali varnice koje su sastavni deo odgajanja adolescenata se mogu lakše podneti kada ih posmatramo iz pozitivnog ugla a ne kao nepremostivu prepreku.
Izvor: blogs.nytimes.com