Naša škola je sada u Pragu – evo kako to izgleda

Škola je mala i u svakom razredu je tek po jedno odeljenje što stvara jednu prilično prisnu atmosferu. To istovremeno znači da svi – sve znaju. Ako moja ćerka koja je šesti razred toga dana zaboravi lenjir, to će mi saopštiti – svi koji me sretnu. Čak i direktor škole i kuvarica. Ne može se bez lenjira, svašta. Ako se moja mlađa ćerka koja je bila u predškolskom razredu rasplače tokom ručka, saznaću i to veoma brzo. Možda i od komšije ispred zgrade koji je upravo tada lepio plakat na ulazna vrata škole. A i kuvarica će mi skrenuti pažnju čim me vidi.

Zabavno je i to što imaju daleko manje profesora jer svaki profesor predaje po nekoliko predmeta, a neretko ima i dodatnu funkciju u školi. Dakle, jedan profesor predaje muzičko, engleski i fizičko za dečake. Drugi predaje likovno, informatiku i on je i direktor škole. Zamenica direktora predaje matematiku i drži glumačku sekciju.

Tokom jednog važnog školskog datuma koji se u školi zove „Noć s Andersenom“ videli smo kako direktor glumi Kristijan Andersena, a kuvarica  neku vešticu. Tog dana su sva deca u školu ponela i vreće za spavanje jer su spavali u učionicama. A pre spavanja su svi učestvovali u interaktivnoj predstavi s elementima Andersenovog stvaralaštva. Svima nam je bilo čudno. Deca spavaju u školi! Fotografije koje su potom osvanule na školskom webu izgledale su nadrealno. Učionice pod svetlošću sveća, nastavnici u kostimima i pričanje strašnih priča.

Dostupnost nastavnog kadra je nešto što u našoj školi u Beogradu nismo doživeli nikada. Vrata direktora škole su otvorena uvek, on svako dete zna po imenu (a poznaje i roditelje), u komunikaciji smo mailom i nema ničega „VIP“ u  njegovoj pojavi i funkciji, kao što nam je to usađeno kod kuće u Beogradu.

Takođe, predškolci u školi imaju neznatno drukčiji ritam od đaka prvaka, ali su u školi baš kao i đaci prvaci – od 8h pa dok 17h – kada se završava boravak. S obzirom na tako mali broj dece, ne  postoji  mogućnost da se bilo koje dete kreće kroz školu – a da ga niko ne pita kuda se uputilo. I zašto. I kada planira da se vrati u svoju učionicu. Objašnjenje mora biti razumno.

Osnovna škola traje ukupno 9 godina, ne računajući predškolski razred. I sve to vreme su svi dužni da nose u školi – papuče. Kao kod kuće. Čim uđu u školu, odlaze u veliku salu s ormarićima nalik na koledže u američkim filmovima i tu ostavljaju svoju obuću i jaknu, a obuvaju papuče. To u priličnoj meri uništava svaku ideju o modnom paradiranju povodljivih tinejdžerki. Jer svaki outfit propada kada se nasade na obične, karirane papuče. Majke se raduju. Manje glavobolje oko „kako izgledam“. Kako izgledaš u papučama?! Pa, onako.

Lepši deo roditeljske priče tiče se novca. Roditelji učestvuju u raznim aktivnostima, daleko više nego u Beogradu: od organizacije školskih buvljaka, palačinki i krofni za svako slavlje do glumljenja u školskim predstavama – ali lovu iz džepa ne vade. Barem ne za fantomske troškove koji iskaču nenadano.

Knjige su besplatne za sve predmete. Oprema za likovno je dostupna u školi i ne kupuje se baš ništa. Trošak je tek poneka sveska koja je obeležena nekim brojem i košta manje od jedne kifle, ali i obavezno ručak u kantini koji se sprema u školi i gde jedu sva deca i svi nastavnici. I deluju zadovoljno.

Očita je težnja da se informatički sistemi u školstvo ubacuju što više i većina testova se obavlja na računarima. Sve table u školi su pametne i povezane su sa malim računarskim sistemima za svakog učenika (pod njegovim imenom) tako da je način rada daleko brži i rezultati su dostupni odmah. Profesori svoja predavanja i zadatke uvek obavljaju uz pomoć svojih lap-top računara koji su povezani s pametnom tablom. Skok u budućnost za nas iz istočnijeg bloka.

A sve što se dešava na času (i gradivo i domaći zadaci i nečije loše ponašanje) nalazi se na web strani tog razreda. Virtuelni dnevnik omogućava svakom roditelju apsolutnu kontrolu i neprestanu komunikaciju s nastavnicima.

I najbitnije od svega, način rada funkcioniše tako što su deca neprestano angažovana oko gradiva sa projektima, crtežima i sašivnim detaljima koji čine deo većeg projekta. Gotovo nikada ih nisam videla da „sede i uče“, ali posla ima puno. Svaka lekcija zahteva određeni angažman u koji su neretko uključeni i roditelji. Rezultat su lakše osvojene dobre ocene i znanje koje ne isparava tako lako. Manjkavost se tiče nivoa stranog jezika koji očekivano kljoka te se tako i u šestom razredu još uvek uče iz engleskog boje i dani u nedelji. Što se mene tiče, podnošljivo. Kasnije, u periodu boravka, deca i onako imaju profesora s engleskog govornog područja i primorana su da s njim komuniciraju na engleskom.

Puno toga se promenilo u našim životima, od kada smo upisani u ovu školu. I rano je za našu procenu nivoa gradiva ili osposobljenosti đaka za dalje školovanje, ali u jednoj stvari su postigli instant uspeh – moja deca su baš zavolela školu. I ne mogu da dočekaju 1.septembar. Meni više od toga i nije potrebno.