Tokom novogodišnjih i božićnih praznika, često ponavljamo deci da ako se ne ponašaju dobro, Deda Mraz im neće doneti poklone. I iako nam se ova praksa može činiti potpuno bezopasnom, istina je da to nije nešto što radimo samo u ovom periodu, već su pretnje i ucene alati kojima često posežemo kako bismo naterali našu decu da urade ono što od njih tražimo. Ali da li smo razmislili o posledicama toga?
Posledice vaspitavanja pretnjama na dugi rok
Amaja de Migel (Amaya de Miguel), autorka knjige "Opusti se i vaspitavaj: Efikasna rešenja za svakodnevne sukobe", opisuje u svojoj knjizi sledeću situaciju: "Zamisli da šetaš ulicom i sretneš osobu koja je pala i ne može da ustane. Dok je gledaš, neko ti priđe i kaže:
"Ako joj pomogneš da ustane, pokloniću ti dve noći u hotelu po tvom izboru sa kim god želiš" (nagrada).
"Ako joj ne pomogneš da ustane, nećeš moći da ideš na večeru sa kolegama u subotu" (kazna).
"Pomozi joj odmah ili ću te udariti!" (pretnja).
Amaja dalje objašnjava da "u tom trenutku, pod uticajem želje za nagradom ili straha od pretnje ili kazne, verovatno ćeš uraditi ono što treba. Ali, ako su te tako vaspitavali celog života, kada ti niko ne ponudi nagradu, kaznu ili pretnju, vrlo je verovatno da ćeš proći pored te osobe ne pomažući joj. Navikao/la si se da deluješ samo uz spoljašnju motivaciju".
U istom kontekstu, psiholog Alberto Soler tvrdi da "ako naša deca poštuju pravila samo iz straha od posledica, u trenutku kada im okrenemo leđa, više ih neće pratiti". Na kraju krajeva, treba da znamo da se "poštovanje stiče, a ne nameće", zaključuje psiholog.
Manipulisanje se takođe uči
Ako u vaspitanju i odnosu sa decom koristimo manipulacije, ucene ili pretnje, kako očekujemo da se ona ponašaju u budućnosti? I ne samo sa ljudima u okruženju, već i sa nama, roditeljima.
“Manipulacija je naučeno ponašanje", tvrde Džejn Nelsen, Lin Lot i Stiven Glen u knjizi "Pozitivna disciplina od A do Z". Dodaju: "Mnogi roditelji ne shvataju kako, iz ljubavi, uče decu manipulaciji". Na kraju krajeva, mi smo im glavni uzori, učimo ih mi, i poruka koju im šaljemo je da su ucene i pretnje validni i efikasni načini komunikacije sa ljudima.
Da li je vaše dete dobro ili loše?
Da li postoje "dobra" ili "loša" deca?
Na jednom od predavanja, psiholog Alberto Soler je pitao prisutne šta znači biti "dobar" ili "loš" dečak ili devojčica. Odgovori su bili da su dobri klinci "poslušni, mirni, ne prave probleme, dobri su u školi…". S druge strane, loša deca su kategorisana kao "nemirna, neposlušna, loše uče…". Međutim, psiholog je tvrdio da "dobri ili loši klinci ne postoje, već samo oni koji prave više ili manje problema, oni koje je lako vaspitavati i oni koji su teži za vaspitavanje".
"I zašto je problem dete koje traži pažnju?", nastavio je on. Odgovor je jasan, jer nemamo snage ni vremena. "S tempom života koji imamo, to što dete ne želi da se obuče tumači se kao loše ponašanje".
Ovde treba biti oprezan i sa etiketiranjem dece, jer to može biti veoma štetno. "Etikete imaju dva osnovna problema: prvi je da se lako stavljaju, ali teško uklanjaju", objašnjava Alberto Soler. I dodaje: "Drugi problem je da, jednom kada etiketiramo osobu, ona ima tendenciju da se ponaša u skladu sa oznakom koju smo joj dali, što loše utiče na njene dalje šanse i razvoj".
Soler takođe upozorava na opasnosti vaspitavanja uz reči "zato što ja tako kažem": "Mislimo da možemo vaspitati decu da budu poslušna i očekujemo da će jednog dana odjednom ustati i biti snažna, empatična i asertivna. Ali ljudi ne funkcionišu tako". "Svaki dan radim sa klijentima kako bi im pomogao da razviju te veštine. Mnogi od njih to nisu mogli da razviju kao mali jer su jednostavno morali da budu poslušni. Jer im je rečeno da je to tako i kraj priče. A onda postanu odrasli bez sposobnosti da se brane, jer su ih vaspitali da klimaju glavom.
Kao što je rekao Frederik Daglas, "lakše je odgajati snažnu decu nego popravljati slomljene odrasle osobe", zaključuje psiholog.
Dakle, znajući sve ovo, da li je vaše dete bilo dobro ove godine ili nije?