Nije lako biti srećan

Šta je sve potrebno za sreću?

Možda i ne moraju biti ispunjeni svi ovi uslovi da bismo bili srećni. Neki čak kažu da ne moraju uopšte postojati uslovi, odnosno da je sreća stvar odluke, a ne okolnosti.Možda je nemoguće da u istom trenutku imamo sve ili svega dovoljno za sreću. Šta je zaista neophodno da bismo bili srećni i da li možemo biti srećni bezuslovno?

Ako pratimo savete nekih koji misle da je sve u nama, u našim glavama, onda smo mi sami odgovorni za to da li smo srećni.  Sve je u tvojim mislima. Od tebe sve zavisi. Sreća je stvar odluke. Znači mogu da odlučim i da budem srećan. Treba reći svima kako bi i oni odlučili i svi ćemo biti srećni. Uvek. Ovo bi bio ekstreman slučaj. Većina nas ne može i ne treba biti uvek srećna. Život se proživljava kroz različita osećanja i stanja. Nekada je to tuga, nekada strah, a nekada zadovoljstvo i sreća. A i logično se nameće piatnje kako da budem srećan ako ne mogu da kupim detetu ili sebi nešto što osnovno za život. Očekuje se da neke egzistencijalne potrebe moraju biti zadovoljene da bismo bili srećni. Ima primera siromašnih naroda i pojedinaca koji su srećni. Ali da se zadržimo na sada i ovde, tu gde smo mi, u ovoj civilizaciji, društvu, uređenju i okruženju.

Zahtev: „Budi srećan“

Ne samo za vreme  praznika, kada je naglašen, sveprisutan i agresivan, već kao društveni trend stvara se pritisak i zahtev da budemo nasmejani, radosni, pozitivni, srećni. Ima, u  stvari, više varijanti  ovog zahteva. Budi srećan sada. Budi srećan uvek. Budi srećan bez obzira na sve. Nema izgovora. Nema opravdanja. Ako nisi srećan to je tvoj izbor i ko ti je kriv, a nema razloga da ne budeš. I nemoj da se žališ ako nisi. Nemoj da mračiš. Iza ovih redova često se nazire: „Nisam ni ja , ali bar znam da je to stvar izbora i stvar odluke.“ Iza ovoga takođe stoji, „Nisam ja odgovoran za tvoju sreću“. Često sam bila u prilici da pročitam ovakve sadržaje, koji pozivaju ne sveopštu i bezuslovnu sreću. A nisam upoznala nikoga kome to uspeva. Naravno, pošto nam ne ide da uvek budemo lepršavi, srećni i pozitivni, a čini nam se da drugima ide, i da je to moguće, onda dođemo da zaključka da smo neuspešni. Ma koliko se trudili, mi nismo sposobni da u ovom trenutku budemo srećni. I kako onda da se osećam dobro? Osim realnih briga i problema, dodatni problem mi stvara spoznaja da ne mogu biti srećan kad ja hoću, tj.sad.  I kao kada imamo nesanicu, što  se više trudimo da zaspimo, to je sve gore. Zato ima i onih koji kažu normalno je i da ne budeš srećan sada. Bićeš. Uglavnom veći deo života provodimo u stanju koji nije ni sreća ni nesreća, nego nešto između, neutralno, obično. Možemo pritom biti više ili manje zadovoljni životom i onim što imamo u odnosu na ono što želimo. Ako nismo srećni to ne znači da smo nesrećni.

Problem je ako ne uživamo i ne možemo doživeti zadovoljstvo kada smo svedoci događaja koji bi u nama inače izazvali radost i sreću. Kada nismo sposobni da budemo srećni čak i kada imamo razloga za to.

Nemoguće je uvek biti srećan. Sreća je subjektivni doživljaj koji se sastoji iz zadovoljstva, ispunjenosti, radosti, mira.  Ne mora uvek biti euforična, intenzivna i preplavljujuća. Možemo imati osećaj da smo, uopšteno gledano, srećni ili nesrećni, ne samo u ovom trenutku. A u odsustvu sreće ne moramo biti nesrećni.

Postoje preduslovi za koje bismo mogli da kažemo, ako su ispunjeni veća je verovatnoća da ćemo biti srećni. To su zdravlje, naše i našeh bližnjih, uspeh u postignutim ličnim ciljevima, novac i dobri odnosi sa drugima. Ovi faktori jesu u korelaciji sa doživljajem i subjektivnom procenom sreće. Ali nisu uzroci. Ako ih nema verovatno nećemo biti srećni, ali ako ih ima, to ne mora da znači da ćemo biti. Biti uspešan ne znači biti srećan. Biti zdrav ne znači nužno biti srećan. Biti bogat ne uznači biti srećan. Biti voljen ne znači biti srećan. Kako onda dosegnuti sreću? Jedan od načina da saznamo jeste da pitamo one koji su u tome uspeli:“Kako ste srećni?“. Naučnici su dokazali da je jedan budistični sveštenik najsrećnija osoba na svetu. A on kaže: „Sreća je veština koja se uči“. Dobro. Znači nije sve propalo ako nismo rođeni pod srećnom zvezdom. I on kaže da je do nas. Ali ne samo u odluci nego u napredovanju, učenju, razvoju. Da li ćemo sa boljim materijalnim stanjem biti srečniji? Donekle. Materijalno stanje utiče na doživljaj sreće, ali do određenog nivoa, kada su zadovoljene neke naše osnovne potrebe. Daljim povećanjem novca ne povećava se subjektivni doživljaj sreće. Što bi rekli :„I bogati plaču“. Nije ništa novo, ali dovoljno da ućutkamo one koji kukaju i „vade se“ na novčanik ili bar da ne pravimo logičku grešku i zaključimo da oni koji imaju više od nas jesu srećniji ili da ćemo mi nužno biti srečniji ako i kada budemo imali više novca. Neke životne odluke se vode pogrešnom logikom i dovode do još većeg nezadovoljstva, jer se očekivanje da budemo srećniji izjalovi, uprkos uloženom trudu, vremenu i energiji. Biti zdrav, a nesrećan, nepojmljivo je iz ugla bolesnog čovaka. Kažu zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu. Nije li onda nedostatak zahvalnosti ono što nas čini nesrećnim? Probajte da pobrojite šta sve imate i da osetite zahvalnost prema svima koji vas vole, koji su još uvek tu, prema životu koji vam je pružio priliku da spoznate, doživite, birate i budete izabrani. Biti zahvalan za ono što imamo daje osećaj spokoja i zadovoljstva. Vera da ćemo imati i ono što nam nedostaje daje mir.

Lični stav o sreći

Oni koji su srećni kažu to se uči. Ima tu raznih sposobnosti i veština koje bi bilo dobro naučiti. Ali šta je sam prvim korakom – stavom o sreći? Šta ako oni koji nas uče ( a da to ne znaju), šta ako učimo, a da to ne znamo, daju sledeće poruke: „Ne možeš biti srećan tek tako, moraš da zaslužiš. Nisi dovoljno patio da bi doživeo sreću. Kada drugi nisu srećni ne možeš biti ni ti.“ To su uverenja koja usvajamo i koja nas ograničavaju, ali i usmeravaju. Otud osećanje krivice i neprijatnosti umesto da se prepustimo zadovoljstvu i sreći. Naravno, niko svesno ne bi izabrao da oseća krivicu umesto zadovoljstva. Ali, prvi korak jeste otkrivanje ličnih uverenja o sreći. O tome kako sreća funkcioniše, ima li tu nekih zakonistosti, nekih uslova. Šta sledi pre, a šta posle? Utiče li naša sreća na druge, pozitivno ili negativno? Da li se sme pokazati da si srećan, da ti ide dobro u životu? Kako se to radi, kada, gde, sa kim, pred kim? Koliko traje sreća? I šta kada više nismo srećni? Ko je odgovoran? Sve su to pitanja koja možemo sami sebi postaviti i videti kakav je naš odnos prema sopstvenoj sreći, da li smo blakonakloni prema njoj ili ne. Vratimo se na nauku, koja kaže: sreća je zarazna. Ako su ljudi oko nas srećni veća je verovatnoća da ćemo i mi biti. Odnosno ljudi koji su okruženi srećnim ljudima i sami postaju srećniji. Da li važi obrnuto? Ljudi se u poslednje vreme često žale i kažu : „Kada vidim da su oko mene nesreću, ja ne mogu biti srećan, čak i ako su moje lične potrebe zadovoljene i nemam razloga da budem nesrećan.“ Dok ima empatije biće tako, a dobro je da ima empatije. Možda možemo da im pomognemo i sami onda budemo srećniji. Ako ne možemo da im pomognemo, onaj isti budistički sveštenik kaže pomirite se sa onim što ne možete promeniti, znači to ne mora stajati na putu naše sreće. Sudeći po istraživanjima ova okolnost nam ne ide na ruku, a odnosi se na stanovnike Srbije koji su u kategorije „nesrećnih naroda“, pa ako je oko mene većina nesrećna, i meni će trebati više truda.

Sreća nije data, nego zadata

Bilo kako bilo, izgleda da do sreće ipak treba doći. Bar tako kako kažu oni koji su srećni. A možemo i da pogledamo oko sebe i vidimo koje su karakteristike srećnih ljudi. Nisu li oni opremljeni raznim veštinama. Socijalnim, pre svega, dobrom komunikacijom sa okolinom. Kako bi mogli da ostvare svoje ciljeve ne mogu biti baš sami i u konfliktu sa drugima. Moraju biti istrajni, stpljivi. Mudri.To se teško uči, ali vredi , ako hoćemo biti srećni. Nameće se zaklučak da lični razvoj u stvari dovodi pojedinca do sreće. Jer onda može da ostvari svoje ciljeve. Umeti ostvariti ciljeve – još jedan faktor sreće. Ciljevi nisu bilo kakvi, nego lični, autentični, dobro definisani, dostižni. Ko nema cilj ne može biti srećan. Ko ne ume mudro da ih definiše, uvodi sebe u frustraciju da opet bude neuspešan u njegovom ostvarenju i opet nezadovoljan. Sizif je bio kažnjen upravo besmislenim radom. Imao je cilj, ali kada ga dostigne, sledi opet isti napor. Uslov za njegovu sreću je postojanje nade da se kamen neće skotljati. Da li je to uslov? Ko je izgubio nadu, izgubio je i šansu da bude srećan. Nadu ili veru opet nije isto. Verovati da će sve biti uredu, u bolje sutra, u pozitivan ishod znači davati šansu da se ostvari upravo ono što želimo, svesni da imamo snage prihvatiti i suprotno.

Strah od sreće

Nekad možemo da osetimo da nailazi sreća. Zakuca na naša vrata. Lep momenat, dugo očekivan.  Kao i sve što dolazi , lakše će uću u naš život ako joj otvorimo.  Ma koliko zvuči primamljivo, ma koliko je prizivali i želeli, neki stoje pred zatvorenim vratima, razmišljajući šta će biti ako/kada izgube to što bi ih činilo veoma srećnim. Što je naslućujuća sreća veća to je strah od gubitka i buduće patnje veći. Da li da otvorim i uživam u sreći, preuzimajući rizik budućeg bola ili da ne otvorim i ostanem na sigurnom, u zadovoljstvu ili nezadovoljstvu koje sam imao i do sada, na koje sam navikao, sa kojim sam do sad živeo? Da li da se odreknem sreće i zaštitim se potencijalne patnje? Ukoliko strah prevlada odluka je doneta, sreća će malo čekati i otići. Opasnost prolazi i mi se vraćamo svojoj poznatoj i podnošljivoj patnji. Ukoliko savladamo strah doživećemo sreću, možda i naslućujuću patnju nakon toga, a možda i ne. Ko kaže da„sve što je lepo kratko traje“? Još jedna poruka koju smo dobili, možda ne od roditelja, ali u sredini u kojoj živimo, da je sreća uvek ograničena i kratkog daha. Da posle nenadanog srećnog događaja sledi neka nesreća.  Ne mora se ništa loše desiti zato što smo dobili na lotou. Opet sve zavisi od naše mudrosti, umerenosti, razumevanja, stpljenja, sposobnosti da primamo, dajemo, čujemo, vidimo, čekamo…verujemo.

Vidimo li sreću?

Većina ljudi je svesna svog uticaja na život, i života na njih. Svesni smo šta je do nas, a šta nije, gde smo pogrešili i šta možemo da ispravimo. Isto tako svesni smo da nam je ponekad pomogla nevidljiva sila, neka sreća. Okolnosti su nam išle na ruku, splet nepredviđenih događaja je omogućio da sve ispadne baš onako kako smo želeli, možda i bolje od toga, kako nismo mogli ni da zamislimo. Eto, neko nekad ima sreće. Rekla bih svi ponekad imamo sreće. Ali možemo je samo konstatovati, ponekad priželjkivati, nadati se da će nas pratiti i usmeriti tok događaja u našu korist. Uzaludno je uticati na nju, trošiti energiju da preusmerimo njen pravac, jer ona je slobodna i svoja, ide gde ona hoće. Nego, neki je ne vide. Kažu :„ Koliko bi očiju trebao imati čovek da opazi sreću koja ga okružuje?“