Zadatak roditelja jeste da pripremi dete za samostalan život u društvu. Na tom putu nužan je konflikt između roditelja koji zastupa društveno i deteta kojim upravlja biološko. Nije prijatno postavljati deci granice, ali to je dužnost oba roditelja. Ako se pretera u tome, dete će postati preterano skromno, a ukoliko mu se popušta, dete će biti razmaženo. Prava mera je između tih krajnosti.
Mnogi roditelji danas pregovaraju sa svojim petogodišnjacima kao da su odrasli i time im uskraćuju jedan prirodan i bezbedan tok emocionalnog razvoja.
Sledeći razlozi govore u prilog zašto roditelji ne treba da odustanu od povlačenja granica:
Granice su uslov za osećanje bezbednosti
Čvrste granice, koje isključuju nedoslednost i pregovaranja, utiču na smanjenje anksioznosti. Uspostavljena pravila i rutine, za svakodnevne aktivnosti kao što su vremena za obrok, vremena za krevet, vremena za domaći kao i vremena za igranje – čije poštovanje je ispratio roditelj – stvaraju poželjnu predvidljivost u životu deteta.
Predvidljivost smanjuje neizvesnost, a to smanjuje nervozu. Kada dete pokušava da pregovara oko pomeranja satnice odlaska u krevet, to umanjuje njegov osećaj sigurnosti, jer tada dete ima pogrešan osećaj da ima veću moć od odraslih.
Nekompletno spram kompletno razvijenog mozga
Dakle, mozak deteta nije potpuno razvijen i stoga im ne treba dati moć odlučivanja. Prema dečijoj razvojnoj psihologiji, “magično razmišljanje” je tip razmišljanja koji preovlađuje kod dece uzrasta od dve do sedam godina. Ovo “magično razmišljanje” je ono što čini decu tako neverovatno maštovitom. Međutim, takođe sugeriše da mala deca nisu spremna za donošenje velikih odluka.
Deca školskog uzrasta (8-11 godina), uglavnom su konkretna u svom razmišljanju. To je razlog zašto deca vole osnovna pravila i često vole da svet bude predstavljen crno-belo, ovakva podela osigurava predvidivost i sigurnost.
Tek nakon 12. godine deca počinju više da razvijaju apstraktno mišljenje. To je razlog zašto je adolescencija pravi trenutak da se eksperimentiše sa pravilima i ograničenjima. Ipak, roditelji i dalje treba da budu “zaduženi” za postavljanje granica svojim tinejdžerima, jer oni tek razvijaju samokontrolu i bore se sa impulsivnošću, vežbaju donošenje odluka i uče se na greškama.
Iako danas znamo mnogo više o razvoju mozga, izgleda da imamo manje sluha za razumevanje jedinstvenih razvojnih faza naše dece i svesti šta je odgovarajući nivo mogućnosti koje treba da im ponudimo. Mnogi roditelji danas pregovaraju sa svojim petogodišnjacima kao da su odrasli i time im uskraćuju jedan prirodan i bezbedan tok emocionalnog razvoja.
Granice protiv narcisoidnosti
Za mnoge porodice, dečije emocije, potrebe i želje su roditeljima imperativ. Zaboravljaju da je narcizam normalno i razvojno odgovarajuće stanje kod male dece. Ukoliko rana, razvojna narcisoidnost ne bude u jednom trenutku sputana, deca će i kao odrasli ljudi verovati da se svet vrti oko njih i ostaće narcisoidni.
Roditeljske granice imaju za cilj da dozvole deci da odrastu, da shvate da ne može uvek biti po njihovom, da budu strpljivi. Znajući da postoji granica, i da ona često zavisi samo od dobre volje i zadovoljstva njihovih roditelja, deca mogu da nauče da se nose sa razočarenjem, a blago razočarenje uzrokovano postavljenim granicama, takođe može da pomogne deci da razviju empatiju, ali i da ih poveže sa stvarnim svetom. U redu je i potpuno odgovarajuće ako obrazloženje roditelja glasi: “Donosim ovu odluku, jer sam roditelj, a ti si dete.” Pojam roditelj nije bauk ako se radi o blagoj ali čvrstoj i odlučnoj osobi, čiji je primarni zadatak da detetu obezbedi osećaj sigurnosti i bezbednosti.
Boreći se učimo
U svakom razvojnom zadatku od učenja prvih koraka, preko učenja da čitaju do vožnje kola, deca proživljavaju svoje male bitke. Samo kroz napor, uspehe i neuspehe sazrevamo i učimo nove stvari, i to taje svakodnevno, čitav naš život. Ako se deca podižu uz ubeđenje da će oni uvek biti “glavni”, onda oni misle da je sve stvarno lako. Roditelj zna da je ne samo u redu za dete da se malo pomuči, već da je zapravo korisno i zdravo. Normalno je da moraju da isključe svoju video igru kako bi vežbali čitanje, ili da moraju da pojedu svoje povrće iz tanjira, ili treba da ostave društvo u igri da bi nešto pomogli mami. Sve je to potrebno, dobro i korisno.
Roditelji koji postavljaju granice ne pokušavaju da svoje dete usreće u sadašnjem trenutku, ne, oni ih uče da razvijaju veštine neophodne za život posle osamnaeste godine. Tako da, kada sledeći put odustanete od svog roditeljskog autoriteta, setite se da to vašem detetu ne pomaže dugoročno. Istrajnost u vašim pravilima može ga samo naučiti upornosti, prilagodljivosti, osećaju sigurnosti i povezanosti, a to su sve važne životne lekcije, dok ljubav prema detetu u stvari predstavlja baš to postavljanje adekvatne granice.
Izvor: psiholoskicentaradvice.com