Tužno mi dođe kad pogledam koliko su deca od 8, 9 godina već isfrustrirana, koliko ne veruju u neku budućnost niti u svoje potencijale. Postali su robovi vremena i obaveza, a nisu ni prošla svoje vreme igre i istraživanja sveta. A, za to nije kriv nikakav sistem, sistem smo mi napravili da bude takav kakav jeste. Mi, odrasli, smo im objasnili – za njihovo dobro – da MORAJU na određen, jelte naš, način da uče, da poštuju obaveze, da ozbiljno shvate život i šta ih čeka, da se autoriteti, kakvi god da su, moraju poštovati i ne dovoditi u pitanje. Nesvesno bacamo u okove svoje male potencijale i od njih pravimo robote i kad bude došlo vreme kad će se ostvariti Orvelova 1984ka, ko će nam biti kriv? Pa sistem, naravno.
Detetov najveći autoritet do neke 9. godine čini baš Roditelj, a ne sistem. Uloga roditelja jeste jako teška i zahtevna, s druge strane živimo u jednom užurbanom svetu punom mogućnosti i roditelji su mahom prepadnuti od pomisli na budućnost. Normalno je da za svoju decu želimo najbolje, želimo da budu sigurna i da imaju dovoljno kompetencije da uspeju u bilo kom aspektu svog života. Međutim, želeći im silno da nemaju probleme s kojima smo mi morali da se suočavamo, počeli smo da se gubimo u vremenu koje nudi toliko različitih opcija. Uzmimo sve – neće da se baci.
Naučite svoju decu da budu samostalna!
Imala sam prilike da upoznam zaista divne ljude, roditelje u ovom slučaju, koji svojoj deci žele najbolje, međutim nemaju vremena da se pozabave borbi njihovog deteta sa školskim sistemom. Šta se onda dešava? Uzimaju se privatni časovi i to matematike, fizike, engleskog, nemačkog, hemije, čak u nekom momentu i geografije, biologije, istorije i čak i likovnog! Dete s takvim dnevnim rasporedom ne dobija potrebu samo da uči, istražuje i zaključuje. Ono, normalno, očekuje da će doći neko ko već to sve zna, sve sažvakati i samo predstaviti. Ista je stvar i sa roditeljima koji rade sa svojom decom domaći u smislu da shvate šta je poenta zadatka, sažvaću sve svojim malim pilićima i ponude gotovu verziju koju dete jako lepo prihvati. Dete se sve više oslanja na svoje učitelje i kasnije kad dođe momenat da treba da bude samostalno u donošenju svojih odluka, nastaje problem. Tada počinjemo da se pitamo šta nije u redu s mojim detetom, pa sve sam mu dao.
Deca su sposobna samostalno da razmišljaju i zaključuju. Kad im nešto pokazujemo, trebalo bi da im pokažemo način kako da dođu do rešenja, a ne samo rešenje. Nije džaba ona poslovica „Daj čoveku ribu i nahranićeš ga za jedan dan, nauči ga da peca i nahranićeš ga za ceo život“.
Samo malo strpljenja
Nije roditeljima lako, to niko nije ni dovodio u pitanje. Ali kad smo već tu, hajde da izvučemo maksimum iz situacije. Setite se kako je vama kad učite nešto novo, kad saznajete neke nove stvari i treba da ih poslažete u svoje fioke u mozgu. Za to je potrebno vreme, da bi to imalo smisla i da ne bismo napravili opšti haos i džumbus.
Razgovarajte sa svojim detetom, postavljajte mu pitanja, dajte izazov njegovom razmišljanju – kako bi ono došlo do zaključka, šta bi ono uradilo da reši zadatak ili kako bi se ponelo u toj situaciji. Sačekajte malo, dajte mu vremena. Koliko ga nemamo, vreme je već postalo trgovinska roba (Koliko vremena imaš za mene? Vreme je novac. Nemam vremena itd..). Ali za ove stvari ga moramo pronaći, dete se neće sećati svih skupih stvari i privatnih časova, već vremena sa vama. Odvojite Vreme i ubrizgajte sebi jednu dozu Strpljenja, mnogo je efikasnije nego sažvakati gradivo i predstaviti mu. Sačekajte koji tren za odgovor, taj trenutak je detetov put u budućnost.
Edukujte sebe da biste edukovali svoje dete!
Bukvalno iz dana u dan izlaze nova naučna istraživanja, novi sistemi učenja, mišljenja, zaključci stručnjaka i sve to već pomalo liči na opštu histeriju. Jeste tačno – sve polazi iz kuće i dete se ugleda prvo na roditelje, pa onda na ostale autoritete. Ako vi niste naučili veštinu komunikacije, kako očekujete da ostvarite dobru komunikaciju s vašim detetom? Ili još bolje, ako vi sami niste u toku sa novim sistemima učenja i novim tehnologijama, vaše dete će se naći zbunjeno. Znamo u teoriji da bi trebalo da se igramo i da naš mozak na taj način najbolje uči, ali je normalno da se pri praksi vratimo na stare metode pošto već ne znamo kako ovaj prvi način tačno funkcioniše.
Dok sam radila u prosveti, pokušala sam da uvedem (makar samo na svom času) te sisteme bržeg učenja, da pokažem klincima da se jezik može učiti bez bubanja i bez dosadnih tabela koje treba naučiti napamet. Naletela sam na brojne kritike svojih kolega, a razlog tome je što bi uvođenje novog sistema učenja značilo da i oni sami treba da se edukuju i da poboljšaju svoj rad. Mnogim ljudima to pada teško, već su prešli sve udžbenike, već imaju spremljene časove, dolaze i odrađuju to, odlaze kući i imaju vreme za sebe. I to je u redu, već smo shvatili da je sistem jedan zatvoren krug ljudi i da on sam po sebi i svom značenju nije sklon promenama. Ne možete promeniti učitelje, nastavnike i profesore, ali ono što možete uraditi jeste da edukujete svoje dete tako da ono samo bude izvan sistema. Sistem je takav, pa je takav, mi smo ga takvim napravili i kao takav postoji i postojaće. Ono što možete uraditi u datoj situaciji jeste da sebe edukujete, da se stalno unapređujete i samim tim dobijate alatku koju možete preneti svom detetu.
Nije sistem kriv, krivi smo mi što mu dopuštamo da određuje sudbinu našeg deteta. Nije vreme krivo, mi smo ti koji imaju moć da ga kontrolišu. Takođe, za kraj, nisu deca kriva – krivi smo mi što im nismo bolje pokazali. Trgnite se, deca jesu naša budućnost! A, zašto ne bismo učinili da budućnost bude lepa i dobra, a pre svega pametna? Na nama je, ne na sistemu!
Autor: Ivana Aća , trener u Školi Intelektualnih Veština
Izvor: www.intelektualnevestine.rs
Slika: Leonid Mamchenkov/flickr.com