Imam nekoliko savršenih puteva ka tom plafonu sreće i svako malo putujem jednim od njih. Znate i same, to su oni divni sati kada radimo ono nešto što nas čini kraljicama, što pojačava osmeh i stavlja nam zlatnu medalju oko vrata. To su one savršene minute kada smo same sa sobom, svojim mislima, svojim zaposlenim prstima i rukama, kada ne gledamo na sat nego samo u rezultate tih velikih ljubavi koje smo same izabrale.
Foto: Jelena Kovinčić
Jedno od tih mesta, na kojem s uživanjem samujem, meni je moja bašta. Mali deo mog dvorišta pretvoren u zeleno ostrvo svakakvih špecija koje poželim da probam – posadim, negujem i na kraju uberem. I nema tu nikakve filozofije, niti bilo kakve poslovne ozbiljnosti, sve se polako pretvara u čistu ljubav, u zavisnu vezu dvoje, koji žive jedni za druge. Bez preterivanja.
Moji baštovanski počeci bili su puni nesigurnosti i stalnih pokušaja, baš kao i u svakoj sportskoj disciplini koja zahteva vežbanje i usklađivanje snage, razuma i mudrosti. Upravo tako. Ne samo da se u bašti može naučiti nešto posaditi, nego se uz biljke shvate mnogi životni i prirodni zakoni, oni koji važe za sve nas. Tako mi je moje često druženje sa zemljom usadilo u svest duboko poštovanje prema njoj. Ne shvatam više olako onu “majka zemlja”, nego se na sve načine trudim da joj budem na usluzi, baš kako majka i zaslužuje. Zato moja bašta i jeste prirodna, bez trunke hemije u bilo kom procesu našeg druženja.
Da li nam majka zemlja nudi nešto neprirodno, nešto što je loše za nas? Pa zašto bih ja radila suprotno? To je moja misao-vodilja i moje glavno i jedino pravilo koje se mora poštovati.
Sve ostalo je improvizacija, stvar izbora, trenutne želje ili mogućnosti, stvar onoga što bih da probam ili onoga što mi baš tada treba. Tako da kod mene nećete pod obavezno videti sve posađeno u savršenom redu, jer – da li išta u prirodi raste u geometrijskim redovima? Naravno da ne. Takođe, u mojoj bašti raste sve na domaćoj zemlji iz komposta, na mineralima iz zeolita i ljuski od jaja. Bubica i vaši se rešavam uz pomoć ljutih paprika, bibera i belog luka, a hranljiva tečnost za sve prilike jeste rastvor od koprive.
Družimo se nas dve, opasne mame, skoro svakoga dana. U divnim letnjim jutrima, dok većina sveta spava, mi se zalivamo, vezujemo, beremo, ili samo mirišemo. Jesen nam služi za redovna sađenja, planiranja, prehranu i gledanje kroz prozor. Baš kao i u zimu, kada moja oaza mira postaje bela marama, na kojoj se presijavaju pahulje, plavkaste od mesečine. Volim sva godišnja doba u mojoj bašti. I ona u kojima su semenke u zemlji, i ona u kojima mali zeleni vrhovi provire napolje, ali i one raskošne, bujne periode sa velikim listovima i čvrstim stabljikama.
A na kraju, tu je i onaj glavni, onaj carski momenat kada se moja malenkost stvarno oseća kao pobednik. Kao vlasnik najvećeg trofeja koji sam mogla osvojiti toga dana, te nedelje i tog meseca. To je onaj momenat kada nasmejana berem male, velike, mirisne i zdrave plodove, čista savršenstva stvorena mojim rukama. Momenat kada ih stavljam pod mlaz vode naše česme i konačno na sto pred moje najmilije.
Foto: Jelena Kovinčić
Taj osećaj zadovoljstva se ne može izmeriti nikakvim materijalnim stvarima, nikakvim komplimentima niti hvalospevima, jer on je u vezi samo sa unutrašnjim stanjem sreće, spokoja i ljubavi. To je onaj trofej od kojeg se oči smeju, dok zamišljeno ćutimo toplinu oko srca. Onaj osećaj da smo dobili sve što smo dali i još duplo više, pa skromno i posramljeno želimo zahvalnost kazati novim planovima, novim semenkama i biljkama, zalivanjem, negovanjem, brizi i ljubavi. Eeee…da. To je moj trofej.
Autor: Jelena Kovinčić, maminoblago.com za NajboljaMamaNaSvetu.com i Ljubitelji kafe – Doncafé
Pokaži nam tvoj trofej dana i možda osvojiš Brazil Doncafé paket! |