Na sve smo bili spremni – na međuvršnjačke čarke, nervozne i nemotivisane učiteljice i učitelje, hladne učionice, prljave toalete. Na sve, samo ne na more pozitivnih emocija, osmeha, ljubaznih reči, razumevanja i svih ostalih neizmerno vrednih i lepih utisaka koje naše dete i naša porodica nosi iz ovog prvog polugodišta.
Već tokom proleća direktor škole je organizovao jedan lep skup: upoznavanje roditelja sa timom učiteljica i učitelja koji će se baviti prvacima. Taj susret je bio veoma emotivan za obe strane. Tada smo već videli da su u pitanju većinom mladi ljudi izuzetno motivisani da se bave našom decom. Videlo se koliko im je stalo kada su se predstavljali i objašnjavali kako oni doživljavaju svoj posao. Već tada se većina nas zapitala odakle ovim ljudima motivacija za ovakav trud i ovakav stav prema poslu koji je kod nas toliko potcenjen i tako slabo plaćen.
Kao neko ko se bavi sličnim poslom, ali u privatnom sektoru, znam da je najveći izazov za svakog poslodavca pronaći stručne kadrove koji će na pravi način odgovoriti na velike izazove naše profesije. U Danskoj je profesorsko zanimanje najplaćenije jer profesori rade najodgovorniji posao: obrazuju naciju!
Kod nas je situacija potpuno obrnuta: profesorski i učiteljski posao je i za naše prosvetne radnike isti izazov kao i za njihove kolege iz Danske, ali onaj drugi deo, kod nas, nažalost, izostaje. Pa ipak, naša očekivanja ostaju ista: tražimo od njih da budu savesni, kompetentni, beskrajno strpljivi, da ispravljaju možda i neke naše „krive Drine“, da uvek imaju osmeh za svako dete iako ga mi često nakon napornog dana nemamo za sopstveno; da imaju strpljenja za sva roditeljska pitanja i molbe, da na vreme pregledaju kontrolne zadatke jer smo nestrpljivi da saznamo rezultate; da se ne razboljevaju i ne odlaze na porodiljsko jer našoj deci teško padaju promene nastavnika, da im sva deca budu jednaka, da na ekskurziji stignu da zbrinu svako dete… Spisak ide u nedogled.
Imajući sve to u vidu, čekali smo ceo septembar da se probudimo iz ovog nestvarnog sna, da nam dete dođe kući razočarano, uplakano, neraspoloženo. To se još uvek nije desilo pa, iako smo sigurni da će biti takvih trenutaka jer su neizbežni u odrastanju i školovanju svakog deteta, mi jednostavno uživamo u činjenici da naše dete obožava svoju školu i svoju učiteljicu. Ima divne drugare sa kojima već uveliko stvara životne uspomene, veseli se susretu sa direktorom škole na hodniku jer se uvek našali sa njima, voli da popriča i sa školskim psihologom jer se sa radošću seća njihovog prvog susreta kada se tek upisivala u školu, uživa u različitim radionicama kada ukrašavaju učionicu o kojoj se svi zajedno brinu i čuvaju je jer su već sada naučili da je to njihova druga kuća.
Na sve smo bili spremni – na međuvršnjačke čarke, nervozne i nemotivisane učiteljice i učitelje, hladne učionice, prljave toalete. Na sve, samo ne na more pozitivnih emocija, osmeha, ljubaznih reči, razumevanja i svih ostalih neizmerno vrednih i lepih utisaka.
Kada je 1.9.2016. novi ministar prosvete odlučio da svoju prvu školsku godinu otvori baš u našoj školi – „Narodni heroj Siniša Nikolajević“, verovatno su se mnogi zapitali zašto je pored toliko prestižnih vračarskih škola odabrao baš ovu malu, ne tako poznatu školu, koja je do pre nekoliko godina bila pred zatvaranjem. Da li je to bila slučajnost ili je dobro obavio svoj domaći kada se prihvatio novog posla, to zaista ne znamo, ali je sigurno da mu je kolektiv ove škole „osvetlio obraz“ i da su zaslužili čast koja im je ukazana.
Nama ostaje samo da budemo neizmerno zahvalni tim divnim ljudima, kolektivu škole „Siniša Nikolajević“ jer će naša deca naučiti najvažniju lekciju: da su škola i učenje nešto lepo čemu se treba radovati.
|
Autor teksta je mama Marija Gajić, direktor Jezičkog centra Equilibrio KIDS.
Ovo je njena iskrena priča, koju smo preneli u celosti, a izazvana je prevelikom zastupljenošću negativnih komentara o školi danas i željom da se podstakne priča i o lepom. Podelite i vaša iskustva u komentarima.
Više o školi „NH Siniša Nikolajević“ pogledajte OVDE. |