Slika: demandaj/flickr.com.
Posledice pohvala:
- Deca koja dobijaju pohvale zato što jedu povrće nauče da povrće nije samo po sebi ukusno već da je nagrada čokolada na kraju obroka.
- Deca koju roditelji hvale jer dele igračke sa drugom decom počnu da smanjuju svoju darežljivost kada misle da roditelji ne gledaju. Očigledno su naučili iz pohvala da niko ne pozajmljuje igračku od srca.
- Deca koja dobijaju pohvale za čitanje nauče da čitanje nije samo po sebi nagrada pa je manje verovatno da će ona samostalno čitati.
Sve u svemu, veliki broj naučnih istraživanja pokazuje da što više mi nagrađujemo dete (a i ljude) za nešto, to oni lakše gube interesovanje za tu stvar. Detetu više nija svrha da crta, čita, misli, stvara već da dobije poklon, bilo da se radi o slatkišu, nalepnici ili pohvali tipa „odlično“.
Većina roditelja zna da negativni komentari i osude sputavaju decu i često zaustavljaju svoje negativne reakcije kada bi trebalo da kažu “šta radiš to? Jesi li ti normalan?”. Ali, pozitivne rečenice kao što je “kako si ti pametan dečak“ takođe sabotiraju dete. Naime, deca kojoj roditelji često govore da su pametna ne žele da ospore ove tvrdnje, zbog toga ona izbegavaju situacije u kojima se ne bi pokazala tako pametna, kao što je na primer učenje novih stvari oko kojih se treba malo pomučiti jer nije moguće uspeti iz prve. Ona obično odustanu od zadatka koje bi u stvari lako mogla da savladaju uz samo malo truda. Nasuprot ovome, kada hvalimo uloženi dečiji trud rečenicama tipa: „Stvarno se baš trudiš da naučiš/savladaš/postigneš to“, ona se ne plaše da pokušaju, rade još bolje i više se trude.
Možda najgora stvar u svemu ovome je činjenica da studije pokazuju da deca koja često dobijaju pohvale zaključuju da ih neko stalno posmatra i procenjuje. Ona onda postaju nesigurna u izražavanje sopstvenih ideja i mišljenja, zabrinuta da li će biti dovoljno dobra ili da li će zadovoljiti svoju “publiku”. Kada u porodici ima više dece koja slušaju pohvale nije retko čuti rečenice tipa: „A moj crtež? Zar nije i on lep? Jel tako da je lepši od batinog?“. Pohvale uče decu da njihova vrednost dolazi spolja, da se nalazi negde izvan njih.
Zapamtite da pohvale:
- Umanjuju verovatnoću da će deca samostalno vežbati ponašanja za koja su hvaljena.
- Umanjuju dečije samopouzdanje.
- Uče decu da traže nečije odobrenje da bi bila zadovoljna svojim uspehom.
- Kradu deci zadovoljstvo uživanja u sopstvenim dostignućima.
- Sputavaju decu da se posvete nečemu iz straha da neće biti vredna pohvale.
Šta deca treba da čuju
Ovo ne znači da ne možete imati pozitivnu interakciju sa vašim detetom. Svako dete je uspešnije ako oseća bezuslovnu podršku. Deci je potrebno da ih vidite onakve kakva jesu, da ih volite i ohrabrujete. Na primer:
- Podstičite trud i vežbanje, ne rezultate. “Baš se trudiš oko toga. Još malo vežbanja i biće savršeno!”
- Podstaknite dete tako što ćete istaći rezultate i posledice njegovog ponašanja."Vidi kako je tvoj drugar srećan što može da se poigra sa tvojom igračkom.”
- Pokažite detetu da ga vidite, neka ono zna da ste svesni onoga što ono radi. „Vidim da se baš trudiš oko te kule. Imaš i strategiju, baza ti je široka.”
- Pokažite razumevanje za detetovo postignuće. “U bre, vidi gde si se popela!”
- Izražavajte sopstvena osećanja i zahvalnost. "Volim kad radimo zajedno, pravi smo tim. Puno ti hvala što mi pomažeš.”
Da li primećujete razliku u ovim rečenicama od onih navedenih ranije u tekstu? One ne sude detetove sposobnosti. Njima vi ne ocenjujete dete već ga volite. Pokazujete ljubav tako što ne osuđujete. Uvažavanje i poštovanje deteta je pravi način da pokažete vašu pažnju. To je ono što je vašem detetu potrebno.