Evo zašto deca ne urade odmah ono što im se kaže:
Naučili smo ih da ne obraćaju pažnju na nas dok ne počnemo da vičemo ili pretimo
Vaše dete je veoma pametno. Ono dobro zna da će ignorisanjem vaših naredbi dobiti na vremenu. Ono nije loše zbog toga, jednostavno je ljudsko biće. Znajte, ako vaše dete ima osam godina i ne čuje šta mu kažete po peti put to znači da je ono dobro naučeno da vas ne shvati ozbiljno dok se ne proderete.
Rešenje: Nemojte davati naređenja s drugog kraja sobe. Približite se detetu i pipnite ga, povežite se komentarom o tome šta ono radi. Tek onda kažite: “Izvini dušo, moram da ti kažem nešto.” – zatim sačekajte da vas pogleda u oči. Ako gleda u igračku ili u ekran obavestite ga da ćete mu uzeti igračku iz ruku ili stopirati televizor. Nemojte izdati uputstvo ili naredbu dok vas dete ne pogleda u oči, mora da shvati da mislite ozbiljno ono što govorite. Ne dajte više od jednog upozorenja i poštujte vremensku granicu koju ste dali. Ispoštujte svako upozorenje koje ste postavili jer u suprotnom učite dete da ne shvatate ozbiljno zahteve koje postavljate.
Nemaju iste prioritete kao i mi
Nijedno dete neće razumeti zašto mora da krene na kupanje baš u ovom trenutku i zašto je to njegovim roditeljima toliko važno. Ono ima nešto drugo u svojoj glavi i u sred je nekog svog “posla”. Iako njegova igra vama nije važna, igra je dečiji posao i deca uče igrajući se. Pozitivna strana je da vaše dete ume da se zaigra i tako uči da se samomotiviše, ne čekajući da ga vi zabavite ili uposlite.
Rešenje: Priđite detetu i uspostavite kontakt sa njim raspitivanjem o tome šta radi i stavljajući mu do znanja da imate u vidu njegove prioritete. „Wow, vidi što si napravio super garažu. Pokaži mi kako funkcioniše.” Tek nakon što ste zadobili detetovu pažnju obavestite ga da ćete mu promeniti raspored ubacivanjem vašeg programa: “Dušo, vreme je za kupanje. Hoćeš da dođeš odmah ili za pet minuta? Ok, pet minuta, ali bez daljeg odugovlačenja i kukanja? Jesmo se dogovorili? Ajde da se rukujemo.”
Dete smatra da ga ne čujete
Ne možemo naterati decu da nas poslušaju, osim ako ih ne povredimo fizički i slomimo psihički. Deca moraju da žele da sarađuju. Na sreću, naša deca imaju poverenja u nas i prate naša pravila, sve dok su sigurna da i mi njih čujemo.
Rešenje: Stavite detetu do znanja da čujete šta vam govori rečenicama tipa: „ Dobro te čujem. Jasno i glasno kažeš da nećeš na kupanje. Ti stvarno ne želiš da se okupaš. Kladim se da kad budeš veliki nećeš nikada hteti da se kupaš, jel tako? Ipak, večeras ti je kupanje potrebno. Možda želiš tuširanje?” … Ponekad će vaše dete lakše pristati na kompromisno rešenje i to je takođe u redu. Obavezno mu objasnite način na koji razmišljate da bi ono znalo da ste pristali na kompromis zato što je i to rešenje dobro a ne samo zato što je ono bilo tvrdoglavo.
Potrebna im je naša pomoć da pređu sa jedne aktivnosti na drugu
Stavite se u njihov položaj, zar vama ne pada teško da se odvojite od zanimljivosti koju čitate na kompjuteru da biste smirili uplakano dete? Deca naše gunđanje doživljavaju na isti način kao mi njihovo plakanje i pokušavaju da ga ignorišu.
Rešenje: Dajte jedno upozorenje. Kada se vratite za pet minuta ponovo se povežite sa detetom. Komentarom na igru “U što je brz taj žuti auto!” uspostavite kontakt i onda ga podsetite na postignuti dogovor „Dobro srce, prošlo je pet minuta. Jel se sećaš šta smo se dogovorili? Pet minuta bez odugovlačenja i kukanja. Sada je vreme za kupanje”. Nakon toga napravite tzv.most od igre ka onome što vi tražite od deteta da uradi: “Jel hoćeš da se trkamo do kupatila letećim kolima? Ti uzmi žuti, ja ću crveni i da vidimo ko će pre da stigne. Krećemo!“
Ne osećaju se povezano sa nama
Kada deca ne obraćaju pažnju na naše zahteve to je zato što se ne osećaju povezano sa nama. Ona se mogu osećati nepovezano iz različitih razloga, npr: niste bili zajedno celog dana, možda ste se jako izdrali jutros jer je kasnilo u školu ili možda konstantno imate bebu u krilu, itd.
Rešenje: Pokažite saosećanje prema potrebama i željama vašeg deteta, i to ne samo kada izdajete naredbe već što češće možete. Saosećanje će vam pomoći da izgradite dobar odnos i dete će biti raspoloženo za saradnju.
Odustali su od nas
Deca u roditeljima vide vođu i hranitelja. Ako su ubeđeni da smo na njihovoj strani oni će želeti da nam udovolje. Ako primetite da je vaše dete sumnjičavo ili ste konstantno u borbi to je upozorenje da treba da poradite na vašem odnosu kako biste ga ojačali.
Rešenje: Pola sata vremena samo za njega, na dnevnoj bazi. Ovo izgleda tako tako jednostavno da mnogi roditelji potcenjuju uticaj ove strategije. Ali ovo uvek uspe. Čim dete oseti da imate vremena samo za njega i ono će imati vremena za vas.
I oni su samo ljudi
Primena sile izaziva odbojnost. Svako ljudsko biće odbija kontrolu i deca se po tome uopšte ne razlikuju. Što više se osećaju kontrolisano i pod komandom, više će se buniti. Na ovu činjenicu možete gledati pozitivno. Ako naučite dete da bude poslušno morate stalno biti u blizini da dajete naređenja i kad poraste ono neće znati kako da se zauzme za sebe. Ako naučite dete samodisciplini ono će znati da misli na sebe i niko neće moći da ga iskoristi.
Rešenje: Birajte koje bitke ćete da vodite. Stavite mu do znanja da ste uvek na njegovoj strani i da uvek postoji izbor. Bolje je da učite i vežbate dete kako da se snalazi i šta da radi u određenim situacijama nego da želite da ga kontrolišete.
Deca neće poslušati svoje roditelje iz veoma jednostavnog razloga: navikli su da ih ignorišu. Roditelji previše puta ne urade ono što su rekli. Znači deca ne čuju ne zato što su razmažena ili neposlušna. Poslušnost ne treba ni da bude cilj. Cilj je disciplina. Zar nije bolje imati dete koje želi da sarađuje? Saradnja je potpuno različita od poslušnosti kod koje je dete navedeno da uradi ono što je od njega traženo od strane nečega što je izvan njega. „Moralnost znači raditi pravu stvar bez obzira šta vam neko rekao. Poslušnost je raditi ono što vem je rečeno bez obzira da li je ispravno.“
Možda vam empatijsko postavljanje granica izgleda suviše komplikovano ili kao da ima „previše posla“ oko njega. U početku jeste teško. Bilo bi lakše da deca odmah urade ono što se od njih traži. Ali dobra strana je što vežbanje ovih koraka uči dete samodisciplini, uči dete da ćete vi uraditi ono što ste rekli i ono će naučiti da nema potrebe da ga nešto zamolite 100 puta. Na kraju će vam biti mnogo lakše da ga ubacite u kadu.
Da li vi sve ponavljate po sto puta? Koje od ovih rešenja bi ste mogli odmah da primenite?
Slika: demandaj/flickr.com