Deca odgojena sa dobrim granicama uče da su sama odgovorna za svoj život i da im one donose slobodu da žive život kako god žele, sve dok su spremni da preuzmu odgovornost za posledice svog ponašanja. A za odgovornu odraslu osobu, samo je nebo granica. – Henry Cloud
To što deca vole granice i što su im one potrebne ne znači da im se povremeno neće opirati – sigurno je da hoće i to je deo njihovih razvojnih zadataka.
Za većinu roditelja postavljanje granica je svakodnevnica.
Ne diraj to.
Ne guraj sestru.
Ostavi to.
To nije tvoje.
Ne viči.
Ne trči.
Svako roditeljsko "ne", bilo verbalno ili neverbalno, izraz je postavljene granice. Verujem da ćemo se svi složiti da su granice neophodne; ipak, mnogi roditelji se muče sa odlučivanjem gde da ih postave. Kad postajemo prestrogi, a kad smo preblagi? Hoće li nam deca biti preterano razmažena? Hoće li nas se bojati?
Govorimo o najčešćim pitanjima vezanim za postavljanje granica deci:
1. Da li deca vole granice?
Koliko god vam to čudno zvučalo, deca jako vole granice i one su im potrebne. Kad su mali, vi kao roditelji ste za njih izvor informacija o spoljašnjem svetu koji deci često deluje zastrašujuće i zbunjujuće. Da bi se ta zbunjenost smanjila i da bi deca naučila ispravno da prihvataju informacije iz spoljašnjeg sveta, važno je da imaju čvrst set pravila na koja se mogu osloniti. I mi odrasli se osećamo sigurno kad znamo koja su pravila određene situacije; za decu je to još važnije.
To što deca vole granice i što su im one potrebne ne znači da im se povremeno neće opirati – sigurno je da hoće i to je deo njihovih razvojnih zadataka. Ipak, poštovanje granica im pomaže da izgrade odgovornost za svoje ponašanje i da se osećaju sigurno i zaštićeno.
Ako deca mogu da vam veruju da se držite onoga što kažete, onda mogu da vam veruju i da ćete njih zaštititi kada to bude potrebno.
2. Gde postaviti granice?
Verujem da postavljanje granica iscrpljuje većinu roditelja – kad su deca mala, svaka situacija može da deluje opasno i često imamo potrebu da viknemo NE. Ipak, što više vičemo NE, deca ga manje poštuju; naše NE postaje samo buka u pozadini.
Važno je da, pre nego što postavimo granice detetu, razmislimo koliko je nama ta granica zaista važna i šta bi se dogodilo da je ne postavimo. Svom detetu određujemo sve – kad će jesti, šta će jesti, šta će obući, kad može da se igra, kad sme da kod bake, kad će ići u park, kad će ići kući, kad mora da nosi jaknu itd. Rast jako često može detetu da izgleda naporno. Zbog toga je važno da popustimo gde možemo i da umesto jednostavnog NE pokušamo da usmerimo dete na neko prihvatljivije ponašanje.
Pre nego što postavimo granicu detetu, važno je da razmislimo koliko je nama ta granica zaista važna i šta bi se dogodilo da je ne postavimo.
Zamislite sledeću situaciju.
Vaše petogodišnje dete želi da slaže kulu od staklenih čaša. Verujem da je vaša prva reakcija NE i NE. Zbog čega?
Verujem da je odgovor na to sigurnost – čaše mogu da se razbiju i dete može da se povredi.
Da li postoji mogućnost da to sigurno sprečite? Npr. postavite neki sunđer kao podlogu?
Verovatno se deo vas i dalje boji – da li je dete dovoljno spretno?
Postoji li mogućnost da ga naučite kako da bude spretnije i slaže čvršću kulu?
Ako vam se ni to ne čini dovoljno sigurno, da li bi bilo u redu da slaže plastične čaše?
Ovakav proces razmišljanja zahteva značajno više vremena i energije nego jednostavno odbacivanje detetove ideje, ali pomaže i vama da shvatite gde su tačno vaše granice i zbog čega vam je zapravo važno da ih se držite, a samim tim povećava šanse da ćete ih se dosledno držati.
Nemojte da se čudie ako uz ovakvo analiziranje odbacite većinu granica koje su vam se do sada činile važne. To je u redu. Pet jako važnih pravila koji se poštuju 100 posto vremena mnogo je bolje nego 30 pravila koja nemamo snage konzistentno da održavamo.
3. Kako formulisati granice?
Granice je važno formulisati što je jasnije i jednostavnije moguće. U ranom uzrastu deteta granice ćete najviše postavljati fizički – odmičući dete od stvari koje ne želite da dira, postavljanjem ogradica i slično. Što su deca starija, granice ćete češće postavljati verbalno. U verbalnom postavljanju granica vrlo je važno biti svestan činjenice da ono što govorite ne mora nužno da znači isto vama i vašem detetu.
Kad kažemo detetu "budi dobar", znamo da pod time podrazumevamo da ne trči, ne viče, ne razbija, ne grize i ne vuče drugu decu za kosu i to očekujemo od njega. Ipak, dete nije čulo ništa od tih poruka koje smo mi podrazumevali i jako će se iznenaditi kad ga kaznimo za takvo ponašanje.
Važno je da detetu objasnimo konkretna ponašanja koja su prihvatljiva i koja nisu i da proverimo sa njim da li nas je čulo i razumelo. Takođe, možete mu uz to objasniti i posledice kršenja postavljenih granica kako bi imalo potpunu sliku o tome šta se od njega očekuje i šta se može desiti.
4. Šta kad se granice prekrše?
Kad govorimo o granicama, moramo da razmišljamo i o situacijama kad se te granice pređu. Deca će prelaziti granice – ponekad iz inata, a ponekad iz želje da nas testiraju i provere da li ih se stvarno držimo i šta će se desiti ako se neka granica pređe. Zbog neizbežnosti takvih situacija važno je unapred razmišljati o tom scenariju. Ako smo dobro postavili granice, njihovo kršenje trebalo bi da dovede do logičnih i prirodnih posledica. Da bi poruka bila jasna, važno je da se nakon kršenja granica dogode posledice, a ne iznenada nametnute i nepovezane kazne.
Na primer, ako ste od deteta tražili da sredi sobu pre odlaska u park, a ono to nije uradilo, logična posledica bila bi neodlazak u park sve dok ne sredi sobu. Davanje neke druge kazne bi moglo da deluje zbunjujuće i nelogično. Takođe, kad nemamo jasno postavljene posledice određenog ponašanja, povećava se verovatnoća da reagujemo vođeni besom i da uradimo nešto što ćemo zažaliti.
Autor: Dubravka Pešorda, magistra psihologije
Izvor: zadovoljna.hr