Svake godine suprug i ja organizujemo bar dva putovanja po inostranstvu, skoro svake godine idemo na letovanje, a kada je Srbija u pitanju, bar dva puta mesečno smo negde, u nekom gradu ili selu. Naravno, sa sobom uvek vodimo naše najveće blago – našu kćerku od 2 godine.
Pakovanje garderobe za nju i mene mi je došlo glave. Svaki put kada pomislim da treba da idemo negde, ja se naježim od pomisli da treba da se spakujem. Ne zbog toga što je posebna procedura šta poneti i da li ima dovoljno stvari za dete (pošto ono može slučajno da se ukaki, upiški ili da se ufleka), nego zbog toga što treba mudro da se sve to posloži u kofer i da se u isto vreme uštedi na prostoru. Naravno, ja uvek za sebe ponesem ukupno 5 stvari. Veruj te mi, moj suprug za sebe ponese više, iako to nije svojstveno muškom rodu (da ne generalizujem). Takođe, tu je i moj „pomagač“ koji uvek, kada sve stvari konačno složim, ona uskoči u kofer i kaže: „Mama, a mene?“
Pitate se gde je ovde pozitivna disciplina? Pa u samokontroli negativnih emocija (čitaj besa) kada dete uđe u kofer i pokvariti sve što si do tada lepo složila! Dakle, prvi savet je: kada se tako nešto ili slično desi, samo se udaljite od kofera (i deteta) bar na 5 metara (ili koliko vam prostorija dopušta) i počnite da brojite do 100. Kada dođete do 100, opipajte puls, ako je još uvek „živ“, brojite još do 100. Bilo bi odlično kada biste imali svoj pozitivni kutak gde, kada vam se tako nešto dogodi, jednostavno odete tamo i radite ono što vas smiruje (mene smiruje pletenje i čitanje).
Jedan od principa pozitivne discipline je da se detetu obraćamo sa poštovanjem i da u najkritičnim situacijama (kao što je ova) mu pokažemo da je voljeno i bitno bez obzira na postupke koje se nama ne dopadaju. Kada ste u svom pozitivnom kutku doživeli „zen“ (tj. smirili ste se) onda ovo neće biti toliko teško, verujte mi. Ja uvek nakon 2 minuta smirivanja, shvatim da je to dete i da je potpuno normalno da ovakve stvari radi. Zatim, mirno priđem detetu, uzmem ga za ruku, pogledam u oči i kažem: „Ljubavi, hajde da pomogneš mami da se spakujemo za put i da zajedno zatvorimo kofer. Hoćeš li da mi dodaješ majice ili da ih stavljaš u kofer?“ Uglavnom, posle toga, kada se moja devojčica oseća korisnom, ona zaista i radi korisne stvari sa mamom.
Drugi savet je uvek razmišljate o tome: šta je moje dete naučilo iz ove situacije i iz moje reakcije na njegovo ponašanje?
Posle svake ovakve situacije, kada ja samu sebe disciplinujem, a onda se obratim svom detetu mirnim tonom glasa i sa poštovanjem, znam da sam svom detetu pokazala kako treba reagovati u situaciji kada se uznemiri, kao i da je važno raditi korisne aktivnosti i doprinostiti porodici. Da sam u ovoj situaciji počela da vičem na dete (ili, ne daj Bože, ćušnula ga po guzi) ona bi počela da plače, a onda bi namerno želela da mi ulazi u kofer i kvari ono što sam složila.
Početkom ove godine, putovali smo u Španiju i obilazili gradove Andaluzije. Moj suprug je imao tačno definisan plan šta treba da obiđemo. Ono što je važno da znate, kada ste sa malim detetom, u Španiji se više isplati da idete iznajmljenim automobilom nego da idete vozovima, iako je putovanje vozom daleko brže. Bili smo puni entuzijazma i idealizma. Avaj, zaboravili smo da imamo dvogodišnjakinju! Naša devojčica je želela da hoda, kada je ona htela, a ne kada smo mi hteli da je pustimo iz kolica. Tako da se često dešavalo da umesto da stignemo do nekog odredišta i srećno se slikamo ispred te kulturne znamenitosti, završavali smo po okolnim parkovima ljuljajući se na ljuljaškama i spuštajući se niz tobogan. Treći savet: dobro je imati plan (bez toga ne može), ali je važno razumeti da on može biti totalno istumban zato što vaše dete ima svoje potrebe i tačka.
Iako se nisam baš slikala pored one crkve, koja je nekada bila džamija, a toliko se priča o njoj, ja sam se dobro provela zato što sam se smejala sa svojim detetom dok ona neverbalno pokušavala da uspostavi komunikaciju sa dečakom koji priča drugi jezik.
Što se tiče valjanja i vrištanja po ulici i iskazivanje nezadovoljstava (drugim rečima besa), to je zapravo vrlo česta pojava koja može da vas zadesi dok ste na tim „pešačkim turama“ po gradovima neke zemlje. Moje dete ih je imalo svaki dan „po pet-šes“. Šta raditi u tim situacijama? To vam je zapravo alarm za odmor, jelo ili vodu, to znači da ste svi umorni, gladni i žedni (a pogotovo vaše dete). Tada je najbolje sačekati da se ona izvrišti (što može trajati i po nekoliko minuta), reći joj: „mama i tata su tu, kada si spremna, dođi da se svi zagrlimo“ ili reći :“mami i tati treba zagrljaj, kada budeš spremna, dođi da se grlimo“. I zaista, posle nekog vremena, dete se smiri, priđe i mi se svi grlimo na sred trga Espanja u Sevilji. Šteta što niko nije imao da nas slika… ☺
S obzirom da su turistička mesta puna turista, i ako vaše dete hoda (ili već trči), jako je važno na vreme početi da ga učite pravilima: „kada ima automobila, mi se držimo za ruku“ i „kada ima mnogo velikih ljudi, mi se držimo za ruku“. S obzirom da je moje dete vrlo aktivno, povremeno joj se dešavalo da mi se otrgne iz ruke i počne da trči na neku „svoju“ stranu, bez nekog cilja. Tako da sam ja svaki dan njoj govorila ove dve rečenice, ali u obliku pitanja: „Šta radimo kada prelazimo ulicu?“, „Šta radimo kada ima mnogo automobila oko nas?“ „ Šta radimo kada ima mnogo velikih ljudi oko nas?“. Naravno odgovor je:“držimo se za ruku“ (ako vaše dete ne govori, onda vi govorite umesto njega). „I šta ćeš sad da uradiš? Da mi daš..? „… „…ruku!“ „Tačno!“ Verujte mi, ova tehnika pozitivne discipline mi je mnogo pomogla u Rimu, kod Koloseuma.
I još jedan kratak savet za kraj: iako vodite računa o tome da vam dete izgleda čisto koliko god je to moguće, pomirite sa tim da će vas svi gledati kao da ste skitnice koje nemaju gde da se okupaju. Ne samo da će vaše dete biti u pravom smislu reči prljavo od glave do pete, nego će i vaše farmerice, jakne, cipele (sve) izgledati kao da ste se pet dana valjali po prašini. Ako me pitate kako, stvarno nemam pojma! Ali ono što bi moglo da vama lično koristi u ovoj situaciji tehnika skretanje pažnje, ali ne da je primenjujete na dete, već na sebe.
Nadam se da sam vam malo pomogla da putovanje sa malim detetom uopšte ne shvatite kao neku nemoguću misiju, već baš fenomenalnu zabavu gde možete mnogo da naučite o sebi i detetu.
Uživajte i pošaljite po koju razglednicu!